Analiza samita Tramp-Putin: Rusija između nastavka rata i primirja

U politici kao i životu svaka aktivnost ima svoje posledice i uvertire. Putin koji je govorio kako ne pregovara dok ciljevi ne budu ispunjeni prinudno je odleteo na Aljasku. Kako ne bi uvredio domaćina potrudio se da odstupi od svoje propagande koja tvrdi da su amerikanci nahuškali Ukrajinu da bi je Rusija napala. Sada se fokusirao da bez i jedne činjenice za rat optužuje Evropsku uniju. Vrlo čudno do juče je NATO i njegovo „širenje“ bio glavni uzrok konflikta. Ili je ipak samo postojanje nezavisne Ukrajine uzrok konflikta. U ovom poslednjem Rusiji nema pomoći i Ukrajina i sve druge države SSSR-a izuzev Belorusije su nezavisne i samostalne države. Zaustavljen, umoran od rata, isteran sa strateških globalnih tačaka Putin je ipak morao da dođe na samit sa Trampom. Ovaj samit za Rusiju ima samo jednu svrhu – odugovlačenje. Rusija je sličnu taktiku primenila i na početku rata 2022. sa pregovorima, da bi slično uradila i sa krugom skorašnjih pregovora u Turskoj. Rusija mora da odugovlači jer igra na pukotine u procesu demokratskog donošenja odluka unutar evro-atlantskog bloka.

Samit predsednika Trampa i Putina nije ispunio očekivanja da bi se taj sastanak nazvao istorijskim. Daću kratak pregled diplomatske kurtoazije i poruka između redova. Amaterski se pridao značaj diplomatskom protokolu. Putin, kakav god da je, predsednik je Rusije i dolazi u zvaničnu posetu. Sa tim u vezi sav protokol koji je primenjen je diplomatska praksa koja postoji zadnjih 200 godina. Diplomatiju karakteriše protokol koji ne mora biti isto što i iskreno poštovanje. Iskreno poštovanje se ukazuje zajedničkim događajima kao što je obilazak znamenitih lokaliteta, ručkom, svečanim prijemom i drugim pratećim aktivnostima. Kakve su bile prateće aktivnosti ? Putin je sam lutao po Aljasci na par lokacija sa vrlo jasnom agendom da ukaže na ranije američko-rusko savezništvo i ljudsko-ljudske veze koje u praksi ne postoje, obišao je i nekakvu rusku crkvu i pomesnog crkvenog službenika. Dovoljno za uvaženog gosta.

Ono što je bitnije od toga jeste tretman ruskih novinara odnosno državnih propagandista. Oni su bili smešteni u objekat tipa sabornog centra za trijažu zaraznih bolesti, bez mogućnosti da koriste pojedine aplikacije, vrlo asketski smešteni između paravana sa jednostavnim krevetima. To je jasan signal domaćina šta misli o ruskoj propagandnoj mašini. Predsednik Tramp je Putina dočekao kao nadmoćniji. Prelet B-2 bombardera nad Putinovom glavom nosi potpuno drugačiju poruku od svečanog sleta vojne avijacije koja farba nebo priogodnim bojama. Taj isti avion B-2 je razorio iranski nuklearni porgram. Konferencija dvojice lidera sve sa dočekom,u pernosu, trajala je 12 minuta. Za tih 12 minuta Putin je čitao unapred pripremljeni tekst koji se više bavio „istorijom“ nego trenutnom situacijom. U jednom trenutku Putin je pokušao da agresiju na Ukrajinu predstavi u kontekstu loših odnosa SAD i Rusije. Prema Putinu krivac za sukob je bivša američka administracija i Evropska unija, a ne njegova naredba da ruska vojska pređe međunarodno priznatu ukrajinsku granicu. Od ruskih mitova po pitanju širenja NATO-a, sada se direktno udara na Evropsku uniju u temelju. Najuspešniji mirovni projekat na svetu kao što je EU, u očima ruske propagande se predstavlja kao agresivan, huškački i podrivački. Priče na račun „širenja NATO-a“ Putin nije ponovio na konferenciji pred predsednikom Trampom. Upravo mu je predsednik Tramp iz ruku „oteo“ Crnu Goru i Severnu Makedoniju učlanivši ih u NATO. Isti taj predsednik Tramp je sankcionisao Severni tok 2 i prolongirao rusku agresiju na Ukrajinu. Oružje koje je spalilo ruske vojne kolone upravo je iz kontigenta pomoći koji je poslala Trampova administracija.

Dakle, Putin je otišao Trampu na noge, održao sastanak i otišao. Značajno je da Putin ne odustaje od takozvanih „osnovnih uzroka sukoba“. Ne treba očekivati da će ruska strana ikada odustati od ove svoje teze ma koliko to bilo iracionalno. U prvom redu tokom konferencije za novinare sedeo je direktor CIA koji je vrlo verovatno bio učesnik sastanka dve delegacije. Ovo je važno iz činjenice da ova služba na dlanu drži dobar deo ruskih strateških planova, operativne aktivnosti i taktičke poteze koje Rusija planira. Da ne pominjem da dobar deo ruskog državnog aparata već stoji pred vratima CIA da ponudi svoje usluge u zamenu za novac i druge pogodnosti.

Amerikanci su u minut najavili rusku agresiju, u realnom vremenu su pomogli Ukrajinu da priredi strateško iznenađenje Rusiji u nekoliko navrata. Nema ničeg lošeg u tome što je Tramp održao sastanak sa Putinom, on je i sa vođama Talibana održavao sastanak, uz mnogo veće počasti na osnovu lokacije sastanka, tako da što ne bi pričao i sa Putinom. Držati sastanak ne garantuje da poštujete sagovornika. Sa druge strane od elementarne pristojnosti ne treba praviti snishodljivost. Vrlo je ne zrelo očekivati da Tramp „našamara“ Putina čim ga ugleda. Ruska propaganda pokušava od perifernih stvari da obnovi Putinov globalni imidž. To se neće dogoditi. Tema sastanka je bila jednostavna stvar – primirje i prekid agresije na Ukrajinu. Sve ostale teze predstavljaju nivo provincijalne dokolice poput one da Rusi i Amerikanci „dele“ svet. Pojedinci idu toliko daleko da pričaju o nekakvoj „Novoj Jalti“, a što ne pričaju o „Novom Potsdamu“? Samo treba postaviti pitanje šta bi se to potencijalno delilo? Rusija je isterana, zahvaljujući Amerikancima, sa Mediterana i Bliskog Istoka, zatim isterana je sa Kavkaza sporazumom Pašinjan-Alijev, i to sve za vreme drugog Trampovog mandata. Od 2014.godine Rusija nije uspela da osvoji ceo Donbas. Ruska ekonomija je 15 puta manja od američke ekonomije. Slom Ukrajine nije opcija ni za republikasnko MAGA krilo, ali ni za EU, a ni za druge američke saveznike širom sveta. Šta će to Putin da deli sa Trampom, par njiva u Donbasu? Popularna ruska manipulacija o širenju NATO u svakom smislu neće biti rešena predajom Donbasa. Možda je ruska strana ponudila prirodna bogatstva okupiranih delova Ukrajine u zamenu za priznanje teritorijalnih osvajanja? A već sada mogu da tvrdim da su šanse za to malo verovatne.

Zamrzavanje trenutnih linija dodira su realno rešenje i nisu posledica dobre volje već iscrpljenosti Rusije. Ako bi hteo da budem ciničan mogu da tvrdim da je Putin otišao na najskuplji sastanak na svetu. Trebalo mu je 3,5 godine razaranja, ubijanja, i gubitka preko milion ruskih vojnika da bi otišao na sastanak od 2,5 sata sa američkim predsednikom na kome osim propagande nema rezultata za Rusiju. Da li je sastanak rezultovao obustavom pomoći Ukrajini? Da li je sastanak rezultovao nekim obećanjem? Uz put je dobio pismo prve dame Melanije Tramp po pitanju otete i nasilno deportovane ukrajinske dece. Ona čvrsto stoji na poziciji da Putin ukrajinsku decu drži kao taoce kojima se usput menja ukrajinski identitet. Svet bi morao da se odlučno priključi za repatrijaciju svakog deteta koje su ruske trupe zarobile i odvele. Takođe, u cenu koju je Putin platio ušao je i susret sa slobodnim medijima. To iskustvo će sigurno dugo pamtiti, a i ostatak sveta već se izruguje na scenu kada Putin viče kroz svoje dlanove. Korejski scenario je maksimum koji Rusija može da dobije. Ali i takav scenario je ograničenog trajanja i de facto propast ruske agresije. Nema garancija da će se Ukrajina demilitarizovati kako bi u kasnijoj fazi postala lak plen za ponovni napad. Teza o NATO raketama u Ukrajini je bila šuplja priča, ali naoružana Ukrajina do zuba zajedno sa Finskom, Poljskom i Rumunijom predstavlja će neprobojan koridor za Rusiju prepuštenu kineskom dužničkom i sirovinskom „ropstvu“.

Šire implikacije sastanka su zanemarljive. Ovaj sastanak ne menja odnos snaga na evropskom kontinentu. Koliko god se Putin žalio u Americi na Evropu ona predstavlja sve snažnijeg činioca našeg kontinenta, ali i globalni otisak raste. Sa svojih 500 miliona stanovnika Evropska unija predstavlja ono najbolje što savremena civilizacija može da ponudi. Rusija ne može da konkuriše Evropskoj uniji ni po jednom parametru. Ukoliko se realizuju dogovoreni planovi NATO-a ovaj savez će i 2030.godine imati sposobnost odvraćanja baš kao što ima i danas. Po pitanju vojne sile vidimo kako su zaustavljeni u Ukrajini, kako bi prošli sa Poljacima nije ozbiljno licitirati ishode fantazija. Posle udara na Iran nuklearna opcija za Rusiju predstavlja svesno samoubistvo tako da i to treba isključiti. Koliko je sve to neozbiljno pokazuje i paradiranje Sergeja Lavrova sa majicom na kojoj piše „SSSR“. Rusija još nije dostigla nivo SSSR-a koga nema. A tek 2007.godine primljena je u ekonomski krug zemalja od „trilion BDP“. Od tada do danas još uvek je na nivou ekonomija Španije i Italije, sa takvom ekonomijom ne vlada se svetom.

Što se tiče Srbije treba pažljivo i realistično sagledavati procese i događaje. Prenaglašena euforija o relaksaciji američko-ruskih odnosa može se pokazati kao strateški veoma pogrešna u slučaju Srbije. Šta će biti ukoliko Rusija ponudi Kosovo za Krim? Arhitektura spoljne politike koja se uzda u Rusiju kao kontra teg u zamršenoj jednačini balansiranja lako može postati rikošet sa dugoročnim posledicama po našu nacionalnu bezbednost, suverenitet i ekonomski razvoj. Sastanak na Aljasci ne menja činjenicu da je Rusija aktivna pretnja za evropsku bezbednost. Kao takva je definisana u svim dokumentima EU i NATO i ovo se neće preko noći promeniti čak i kada nastupi primirje. Odnos prema Rusiji je dugoročan i strateški. Nije Srbija Indija pa da vodi nesvrstanu ili neutralnu politiku. Činjenice idu u prilog da je članstvo u Evropskoj uniji uslov našeg geopolitičkog, ekonomskog i nacionalnog opstanka u 21.veku. Za kraj, Srbija nije i neće biti tema, hvala Bogu, bilo kakvih razgovora SAD i Rusije osim ako ruska strana ne kandiduje pitanje Kosova u sklopu Trampovog predloga o „razmeni teritorija“. Ukoliko ipak postoje oni koji se u fantazijama uzdaju da ćemo pripasti u rusku sferu uticaja trebalo bi da osveže istorijsko pamćenje ili bar pitaju svoje kolege diplomate ili nekoga već iz Jermenije, Kazakstana, Azerbejdžana, Poljske ili Ukrajine, a ni Baltičke države nisu loš izvor informacija. Bez odlaganja treba pristupiti stručnoj i kvalifikovanoj analizi u pogledu toga da li je neutralnost u koliziji sa našom nacionalnom bezbednošću i dugoročnim nacionalnim interesima. Treba biti realan i početi od toga da su se sve pro-ruske hipoteze pokazale kao izuzetno pogrešne od samog početka.

Autor: Darko Obradović