Darko Obradović iz Centra za stratešku analizu objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti:
Odluka američkog predsednika Džozefa Bajdena da Ukrajina može koristiti rakete dugog dometa za udare na rusku teritoriju ne bi trebala da bude iznenađenje. Od 2021. godine prema pisanju Boba Vudovorda u njegovoj knjizi „Rat“ Amerikanci su obaveštajno probušili Rusiju. Iz razgovora Bajden-Putin uočava se visok nivo obaveštenosti Amerikanaca o ruskim planovima. Nekoliko faktora određuje ruski strateški neuspeh među kojima su obaveštajna poroznost, odsustvo veštine savremenog ratovanja, logistika i korupcija. Predsednik Bajden svoju odluku o dozvoli za upotrebu ATACMS-a ne temelji na političkom revanšizmu, ratnom huškanju i oportunizmu. Sve odluke u demokratskim društvima se donose na osnovu procedura i ekspertiza. Zvuči potpuno amaterski tvrditi da se Bajden „sveti“ Trampu podižući ulog, a zaboravlja se da Rusija punim kapacitetom bombarduje Ukrajinu svaki dan. Iza američke odluke se nalaze na hiljade dokumenata i obaveštajno-bezbednosnih procena na osnovu kojih je odlučeno. U pogledu eskalacije kriva je strana koja diktira intenzitet sukoba tj.ona koja vrši napadna dejstva. Strateški interes Amerike i Evrope diktira potrebu da se Ukrajina pomogne koliko god je to potrebno. Mnogi eksperti sa Zapada upozoravaju da je ova odluka došla sa godinu dana zakašnjenja. Uzimajući u obzir samu prirodu konflikta i stratešku asimetriju Ukrajine u odnosu na Rusiju očekivana je postepena i u ratnim uslovima otežana transformacija ukrajinskih oružanih snaga. Ova transformacija sa sovjetskog na zapadni sistem je najmasovnija vojna transformacija u istoriji čovečanstva i to u uslovima ratnih dejstava. Evropa je obučila preko 60.000 ukrajinskih boraca.
Upotreba ATACAMS raketa imaće svoju taktičku svrhu da poremeti logistička čvorišta, skladišta municije i uništi aerodrome sa kojih poleću bombarderi. Deluje zabrinjavajuća obrnuta logika koja kreće od teze da je ključ deeskalacije u porazu Ukrajine. Ovakav scenario neće dozvoliti ni novoizabrani predsednik Tramp. Takav scenario pogoduje samo Rusiji. Razvoj ovog oružanog konflikta je isključivo u rukama predsednika Putina. „Ratni huškači“ ne mogu biti oni koji pomažu napadnutima. Ni jedna politička kalkulacija ne može da izuzme ogromna materijalna razaranja. Odluka jeste Američka ali ne i unilateralna. Do sadašnji javni podaci ukazuju na veoma žive konsultacije između država koje pomažu Ukrajinu. Poznato je ubeđivanje Amerikanaca i Nemaca po pitanju isporuke tenkova Leopard. Američka teza temeljila se na tome da su nemački tenkovi lakši za održavanje i obuku, dok tenkovi Abrams zahtevaju kompilkovaniju logistiku i obuku. Međutim, Nemci su čvrsto ostali pri stavu da će pratiti američko podizanje uloga, tako je bilo svih ovih 1000 dana agresije. Debata i faktička pomoć Ukrajini su dve različite stvari. Ta pomoć, uz manje poteškoće demokratske procedure, stiže u kontinutetu. Amerika je do sada u vojnoj pomoći opredelila 124 miliona dolara, EU je opredelila 43,5 milijardi eura, na sve to treba dodati donacije NE-NATO i NE-EU država. Ukrajina odoleva agresiji punih 1000 dana.
Kakva je veza odluke za upotrebu ATACAMS-a sa vojnim ciljevima. Vredi se podsetiti isporuke višecevnih lansera HIMARS leta 2022. Tada je ruska državna propaganda nastojala da umanji značaj ovih sistema, a ruski izvori su navodili podatke o broju uništenih sistema koji prevazilaze njihov ukupan broj na celom svetu. Uz pomoć HIMARS-a koje karakteriše mobilnost, preciznost, domet i razornost došlo je do poremećaja ruske logistike i fronta. Već u septembru 2022. svedočili smo uspešnim ukrajinskim ofanzivama na harkivksom i hersonskom pravcu. Od 2014. do danas Rusija je osvojila svega 18% teritorije uz ogromne ljudske i materijalne gubitke.
Od prvog dana se povela priča o učešću stranih trupa na strani Ukrajine. Broj stranaca prema javnim izvorima je zanemarljiv. To ne sprečava rusku stranu da i ovog puta iznosi tvrdnje kako će posade za ATACAMS biti sastavljene od pripadnika oružanih snaga NATO država. ATACAMS se lansira sa platformi HIMARS i MLRS za čije delovanje su Ukrajinci postali visoko osposobljeni još pre 2 godine. Ove rakete odavno deluju po ciljevima na Krimu. Većina posada na ovim višecevnim lanserima direktno je subordinisana vojnoj službi bezbednosti Ukrajine. Svako dejstvo se tretira kao dobro planirana i vođena bezbednosna, a ne vojna operacija. Zbog čega je to tako? Razlog leži u izboru unosnih ciljeva, manjku raketa i efektu iznenađenja. Isto će biti sa udarima po vojnim ciljevima unutar Rusije. Zapadna štampa piše da izostaje efekat iznenađenja i da je rusima upućeno telegramsko obaveštenje da izmeste svoje potencijale van dometa. Uništenje materijalnog faktora je ključni prioritet dalekometnih udara. Pomeranje ruskih lina snabdevanja za dodatnih 200km do 300km otežaće snabdevanje prvih linija fronta. Izmeštanje aviona i helikoptera će uticati na vazdušnu podršku. Koliki će biti efekti ostaje da se dokaže.
U odbrani Ukrajine ne dešava se ništa stihijski, bez plana i jasnog cilja. Nikakva „duboka država“ ne stoji iza odluke Džozefa Bajdena, kao što neće stajati iza odluka Donalda Trampa kada bude slao krstareće rakete Tomahavk Ukrajini sledeće godine. Rat ide u vrlo nezgodnom smeru zbog direktnog uključenja trupa Severne Koreje. Rusija je sukob internacionalizovala za razliku od Amerike i NATO-a koji još uvek nisu doneli odluku, a i neće je doneti, o slanju svojih trupa u direktne borbene okršaje. Pomoć Ukrajini odvija se na osnovu člana 51. Povelje Ujedinjenih Nacija i ne podrazumeva učešće u sukobu sa stanovišta međunarodnog javnog i humanitarnog prava. Rusija je ta koja svojim postupcima treba da definiše status država koje pomažu Ukrajinu. Ukoliko bi Rusija izvršila svoje pretnje to bi značilo odgovornost za uvlačenje NATO-a u ovaj regionalni rat, a onda to više ne bi bio regionalni konflikt.
Autor: Darko Obradović
