Sve više stručnjaka savetuje roditeljima da deci ograniče vreme provedeno sa proizvodima nove tehnologije, a posebno kada je u pitanju korišćenje mobilnih telefona. Psihijatar Zoran Milivojević istakao je za naš portal da je svakako sve što je preterano štetno, pa tako i upotreba mobilnih telefona i tableta, kao i da posledice nekontrolisanog korišćenja ovih uređaja, mogu biti ozbiljne, a ponekad i zastrašujuće.

Da li je upotreba mobilnih telefona, preterano gledanje crtanih filmova i pesmica, štetno po decu? 

- Deca vole sve to što ste opisali, ali sve to u sebi krije različite zamke i opasnosti. Glavni problem je pitanje mere i doze. Kada, šta, koliko dugo, su osnovna pitanja koje svaki roditelj treba sebi da postavi. Odavno je poznato da je nekada televizija zapravo „treći roditelj“ ili„bebisiterka“ koja zamajava dete, tako da roditelj može da se bavi nečim drugim. Štetnosti preterane upotrebe se istražuju, neke su dobro poznate, a neke tek otkrivamo.

Na koji način dugotrajna upotreba "pametnih" uređaja zapravo utiče na njih, postoje li, i ako postoje koje su posledice?

- Prvo što treba znati jeste da se detetov mozak razvija na osnovu detetove aktivnosti ili neaktivnosti. Onaj deo mozga koji se koristi postaje „gušći“, a onaj deo koji se ne koristi postaje „ređi“ kada su neuronske povezanosti u pitanju. Deca koja su previše izložena ekranima imaju brojne probleme sa pažnjom, održavanjem fokusa, koordinacijom vida, sa kratkoročnom memorijom i slično. Naravno nije dobro ni za vid, razvoj kičme, podstiče sedalni način života, gojaznost i slično. Ali, najvažnije je da dete gubi interes za stvarni svet i one radosti koje on pruža. Najzabavniji i najuzbudljiviji je virtuelni svet, tako da pravi svet postaje dosadan i dete želi da postoji u tom virtuelnom svetu. Postaje u izvesnoj meri autistično. Ono ne razvija ni socijalne i životne veštine, što ima pogubne posledice po njegovo kasnije funkcionisanje kao odrasle osobe.

Postaju li deca lako zavisna?

- Sve ono što izaziva prijatnost kod dece, osećanje zadovoljstva i sreće, može da izazove zavisnost. To se naravno odnosi i na odrasle, ali razlika je u tome što odrasli mogu da upravljaju sobom, imaju sposobnost samokontrole, a to deca nemaju. I zato je važno da mi odrasli, dakle, uglavnom roditelji, upravljamo i kontrolišemo decu – da im postavimo vremenske i druge granice između dozvoljenog i nedozvoljenog.

Postoji li vremenska odrednica kada odlučujemo koliko dugo da dozvolimo upotrebu ovih uređaja. Ima li sredine i gde je ona, treba li im uopšte davati ili ne?

- To zavisi od uzrasta deteta i brojnih okolnosti. Roditelj je taj koji treba da odluči šta je dovoljno, a šta je preterano. Ako nije siguran uvek može da se posavetuje sa drugim odraslim osobama, da proveri svoju procenu. Problem je u tome što je roditelj često u “konfliktu interesa”, što znači da sa jedne strane želi da kontroliše dete na zdrav način, a sa druge strane želi da se odmori, da uradi nešto za sebe, da se zabavi, pa mu detetova “zanimacija” zapravo odgovara, zbog čega pomera granicu u onu zonu koja nije dobra za dete. 

Postoji li starosna granica kada je vreme za upotrebu mobilnog telefona?

- Najbolji savet je: „što kasnije, to bolje“. Postoje ozbiljna istraživanja američke omladine prema kojima je glavno obeležje nove „Z“ ili „Internet“ generacije upravo to što su te moćne kompjutere koje mi pogrešno zovemo „pametnim telefonima“ naprosto „ugradili“ u svoje ličnosti. To je jedan multifunkcijski pogled u svet, koji je do te mere zadovoljava različite potrebe deteta, da stvarni svet tim mladima nije zanimljiv. I zato im treba dati mobilni telefon koji nije „pametan“, a kasnije kada dobiju „pametan“ ga treba oduzimati i davati prema nekom rasporedu. Ova „spoljašnja“ disciplina će ih naučiti „unutrašnjoj“, to jest samodisciplini. Treba znati da inženjeri iz Silicijumske doline svojoj deci brane korišćenje pametnih telefona, a oni najbolje znaju razlog tome. Postoji formula 3-6-9-12, prema kojoj nikakve ekrane ne treba davati deci do 3 godine, do 6 nema igrica, do devete nema Interneta, a do 12 nema socijalnih mreža.

Šta bi mogli da posavetujete roditelje, kako da svedu upotrebu na pravu meru, i kako da prepoznaju da je vreme za reakciju?

- Pogrešno je od deteta očekivati da će da se samokontroliše, zato ne treba biti reaktivan, nego proaktivan – a to znači od prvog trenutka izgrađivati pravilan odnos prema tehnologiji. A da bi roditelji to radili, moraju znati ove stvari, znati da je važno i da može imati veoma nepovoljne posledice po detetov razvoj i njegovu buduću ličnost.

Kako što bezbolnije da objasne detetu zašto smeju/ne smeju da koriste ili zašto mu oduzimaju, a da ne stvore bunt i negativnu reakciju kod dece?

- Objašnjavanje nije dovoljno, već je potrebno dosledno se ponašati u odnosu na korišćenje kompjutera, tableta ili telefona. Treba postaviti režim prikladan detetovom uzrastu, a zatim ga se pridržavati. Normalno je da to ide uz konflikt, uz nezadovoljstvo i protest deteta, ali ne treba gledati detetova osećanja, već cilj koji je roditelj postavio. Drugim rečima, mora da boli. A burno reaguju deca kada nešto dožive kao nepravedno, kao na primer kada od zavisnog deteta oduzimaju pametni telefon ili kada razmaženo dete ne dobija ono što hoće. Zato je važno da pravila budu jasna i poštena, da ih dete prihvati i da se primenjuju dosledno.

Autor: A.A.