Nije slučajno što je Rusija odredila da se neke utakmice prvenstva sveta u fudbalu igraju upravo u Kalinjingradu. Moskva je time naglasila da je Rusija i evropska zemlja, i da iza tog dela evropske Rusije leže tri baltičke države članice EU i NATO. I kao vrhunac svega, prvi pravi samit Donalda Trampa i Vladimira Putina biće 16. jula u Helsinkiju, dakle na Baltiku, što geografski gledano znači da Tramp dolazi Putinu "na noge", piše Miroslav Lazanski, čiju kolumnu za Politiku prenosimo u celosti:
Pre 14 godina bio sam gost ruske Baltičke flote. Obilazio sam komandu u ratnoj luci Baltijsk, odmah pored Kalinjingrada. Provozali su me komandnom jahtom kanalom ratne luke, u kojoj su u tom trenutku bila dva razarača klase "sovremeni" – od kojih je razarač "Nastolčnij" moj stari poznanik iz ratne luke Sajmonstaun u Južnoafričkoj Republici kada sam 1997. prvi put bio na njemu – dve podmornice klase "kilo", dve raketne fregate, nekoliko minolovaca i transportno-desantnih brodova.
Bilo je 17 sati i vreme za popodnevne aktivnosti posada ratnih brodova. Posade razarača postrojile su se na krmi, dok su iz dve podmornice kompletne posade izašle na gat i postrojile se.
Foto: Tanjug
„Zar posade podmornica nisu u vreme mira po podne u kasarnama”, zapitao sam mog pratioca, kapetana Jurija Vladimiroviča Smolova.
„Ne, gospodine, sve posade naših ratnih brodova, ovde u ratnoj luci Baltijsk, i u vreme mira danju i noću su u kompletnom sastavu na ratnim brodovima. Mi smo najisturenija zapadna granica Rusije u Evropi, granica sa Poljskom je odmah tu, malo dalje od kanala, i naši ratni brodovi u slučaju borbene uzbune su za 90 minuta na otvorenom moru.
Već tada sam video koliki vojnostrateški značaj Moskva pridaje oblasti Kalinjingrada, nekadašnjoj Pruskoj. Prolazile su godine i u međuvremenu su SAD u Poljskoj instalirale antiraketni štit, koji direktno remeti stratešku raketnu ravnotežu SAD i Rusije. Moskva je odgovorila jačanjem vojnih kapaciteta u oblasti Kalinjingrada, između ostalog sada su tamo obalski raketni sistemi „bastion” dometa do 300 km i raketni sistemi zemlja–zemlja „iskander M” dometa od 500 km. „Iskander M” može da ponese konvencionalnu i nuklearnu bojevu glavu, u dometu tog raketnog sistema su, ako se projektili lansiraju iz oblasti Kalinjingrada, Varšava, Berlin, Kopenhagen, Stokholm, Viljnus i Riga. Raketni sistem obala–more „bastion” pokriva Baltik od Kalinjingrada do jugoistočne obale Švedske, što znači da mu je u dometu svaki brod koji plovi Baltikom smerom zapad–istok i obratno.
I zato nije slučajno što je Rusija odredila da se neke utakmice prvenstva sveta u fudbalu igraju upravo u Kalinjingradu. Moskva je time naglasila da je Rusija i evropska zemlja, i da iza tog dela evropske Rusije leže tri baltičke države članice EU i NATO. I kao vrhunac svega, prvi pravi samit Donalda Trampa i Vladimira Putina biće 16. jula u Helsinkiju, dakle na Baltiku, što geografski gledano znači da Tramp dolazi Putinu „na noge”. Posle svega što je iz Vašingtona dolazilo protiv Rusije i Putina, gle, Tramp sada stiže u Helsinki.
Evropska unija sada je u panici zbog tog susreta, Brisel se pribojava da će se Tramp i Putin dogovoriti oko mnogih pitanja, a da Vašington pri tome neće konsultovati EU. U Briselu s pravom primećuju da Tramp sve više ignoriše EU na račun bilateralnih dogovora sa pojedinim zemljama EU. U kontekstu trgovačkog savezničkog rata sa obe strane Atlantika, dogovor Trampa i Putina bez učešća Brisela, uz sve ono što se događa s migrantskom krizom u Evropi, prava je katastrofa za budućnost EU. Bela kuća više i ne prima najviše funkcionere unije, Tramp ih direktno ignoriše, nisu nešto dobrodošli ni u Moskvi.
Kao svoj odgovor Amerikancima, u EU sanjaju o nekakvim evropskim vojnim snagama za brze intervencije. A od nemačka 123 „tajfuna” operativno je tek desetak aviona, od transportna 33 „transala” u stanju je da poleti tek 17. Bez Amerikanaca NATO je u Evropi potpuno inferioran u odnosu na Ruse, a nekakva buduća zajednička evropska armija – samo su pusti snovi.
Ako je istina prva žrtva rata, u politici se ona ubraja u lakše povređene. Uz sve nedaće, koje u Evropi izaziva situacija u Ukrajini, odnosi sa Rusijom, trgovački rat sa SAD, novi politički vetrovi u Italiji, migrantska kriza i pitanje Kosova, treba preživeti i provalu opštih mesta.
Od sukoba do sukoba primetne su razlike, sukobi teže da izbegnu svoje ime. Razni „casus belli” pretrpeli su promene. Civili su u Beogradu i Bagdadu bili žrtve vazdušnih udara, a ne bombi i raketa, kako su tada i kasnije pisali zapadni mediji. Treći rajh se, pogledajte samo Hitlerove govore, borio „za ujedinjenu Evropu bez granica, sa jednom zajedničkom valutom, kao i za bezbednost njenih istočnih granica”. Za životni prostor na Istoku. Na te istočne granice upravo NATO sada šalje dodatne vojne snage.
Možda je, kako kaže Arnold Tojnbi, „istorija ponovo u pokretu”. Američka je moć upravo na primeru ukrajinske krize, rata u Siriji i Avganistanu, konfliktne situacije na Korejskom poluostrvu i oko rivalstva sa Kinom na Pacifiku prošla vrhunac, Evropa se još jednom potvrdila kao frustrirani i nemoćni igrač druge lige u svemu zavisan od SAD. Ta je Evropa blizu Bliskog istoka, od njega zavisi u pogledu nafte, a arapske manjine koje žive u Evropi pažljivo posmatraju šta se sve zbiva na tom i takvom Bliskom istoku. I pripasuju oko trbuha štapine eksploziva, ili biraju ulice i šetališta gde ima najviše ljudi. Da se zakucaju kamionom...
