Pen­zi­o­ni­sa­ni ame­rič­ki ge­ne­ral Dej­vid Pe­tre­us iz­ja­vio je ne­dav­no „da je Vla­di­mir Pu­tin naj­bo­lji po­klon NA­TO-u od vre­me­na hlad­nog ra­ta”. Po­tvr­dio je ta­ko či­nje­ni­cu da Ame­ri­ka uvek mo­ra da ima ne­kog pro­tiv­ni­ka: ko­mu­ni­zam, te­ro­ri­zam, Ru­si­ju, Ki­nu... I ni­je bio u pra­vu Mi­ha­il Gor­ba­čov ka­da je u smi­raj ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za re­kao Džor­džu Bu­šu: „Uči­ni­će­mo vam ne­što stra­šno, osta­vi­će­mo vas bez pro­tiv­ni­ka.” Gor­ba­čov je to za­i­sta i ura­dio, ali to ni­je umi­ri­lo aspi­ra­ci­je SAD i NA­TO pre­ma ši­re­nju na Is­tok, pri če­mu je Zbig­njev Bže­žin­ski ja­sno po­ru­čio da „SAD vi­še ni­ka­da ne­će do­zvo­li­ti da bi­lo ko­ja dr­ža­va u sve­tu do­stig­ne moć ne­ka­da­šnjeg So­vjet­skog Sa­ve­za”.

I bi­lo je ta­ko sve do po­ja­ve Vla­di­mi­ra Pu­ti­na. Nje­gov go­vor na Bez­bed­no­snom fo­ru­mu u Min­he­nu 2007. go­di­ne bio je pro­ro­čan­ski, jer po­ru­čio je Za­pa­du: „Svet ni­je sa­mo vaš”. Go­di­nu da­na ka­sni­je do­go­di­la se Gru­zi­ja, de­vet go­di­na ra­ni­je Ko­so­vo, pa Irak i Li­bi­ja, i Mo­skva je shva­ti­la da je svet 21. ve­ka svet voj­no ja­kih. Po­sle je sti­gao dr­žav­ni udar u Ukra­ji­ni, pa Krim, a on­da i Si­ri­ja. Upra­vo je Si­ri­ja do­ve­la do to­ga da Mo­skva i Va­šing­ton raz­me­ne sta­vo­ve o to­me ko je „iz­u­zet­na na­ci­ja”, a ko ni­je.

Mo­že se re­ći da je ko­deks po­na­ša­nja i ma­pa pu­ta ame­rič­ke su­per­si­le 21. ve­ka mo­der­na im­pe­ri­jal­na dok­tri­na, to je naj­na­ci­o­na­li­stič­ki­ji i naj­kon­zer­va­tiv­ni­ji plan još od vre­me­na Ro­nal­da Re­ga­na. Po­jed­no­sta­vlje­no to zna­či da SAD ni­ko­me ne­će do­zvo­li­ti da po­ku­ša da do­ve­de u pi­ta­nje ame­rič­ku voj­nu su­per­i­or­nost, ni­ti da Va­šing­ton že­li da to­le­ri­še stra­te­šku pat-po­zi­ci­ju u ka­kvoj je bio za vre­me hlad­nog ra­ta sa Mo­skvom.

To je po­ka­za­telj jed­ne im­pe­ri­jal­ne gra­ma­ti­ke, ko­ja svoj vr­hu­nac do­sti­že u na­ci­o­nal­noj fan­ta­zi­ji da SAD pred­sta­vlja­ju ne­ku vr­stu le­gi­tim­nog na­sled­ni­ka Rim­skog car­stva. Vla­di­mir Pu­tin je pre ne­ko­li­ko go­di­na u svoj ko­lum­ni u „Nju­jork taj­msu” ar­gu­men­to­va­no ospo­rio to na­sled­stvo, ame­rič­ka de­sni­ca bi­la je kon­ster­ni­ra­na.

„Ni­je­dan na­rod 19. ve­ka ne mo­že da odr­ži ko­rak sa na­šim osva­ja­nji­ma, na­šim ko­lo­ni­jal­nim us­pe­si­ma i na­šom eks­pan­zi­jom, ni­šta nas vi­še ne­će za­u­sta­vi­ti”, iz­ja­vio je još 1895. se­na­tor Hen­ri Ke­bot Lodž. Po­li­ti­ča­ri su, pre­ma ču­ve­noj for­mu­la­ci­ji Te­o­do­ra Ru­zvel­ta, sa­nja­ri­li o jed­nom „splen­did litl vor”, ili „sjaj­nom ma­lom ra­tu”, ko­ji bi pru­žio oprav­da­nje za me­đu­na­rod­nu eks­pan­zi­ju SAD. Te­o­dor Ru­zvelt se di­vio bri­tan­skom im­pe­ri­jal­nom knji­žev­ni­ku Ra­di­jar­du Ki­plin­gu: „Ho­ću da SAD po­sta­nu do­mi­nant­na si­la na Pa­ci­fi­ku. Ame­rič­ki će na­rod ostva­ri­ti naj­ve­ća de­la jed­ne ve­li­ke si­le.” No­vi­nar Mars Hen­ri Vo­ter­son je ovaj im­pe­ri­ja­li­stič­ki duh de­ve­de­se­tih go­di­na 19. ve­ka re­zi­mi­rao po­no­snim, ali isto­vre­me­no i pro­roč­kim re­či­ma: „Mi smo jed­na ve­li­ka im­pe­ri­jal­na re­pu­bli­ka, po­zva­na da iz­vr­ši pre­su­dan uti­caj na čo­ve­čan­stvo i da svet ob­li­ku­je ona­ko ka­ko to do sa­da ni­je po­šlo za ru­kom ni­jed­noj dru­goj ze­mlji, pa čak ni Rim­skom car­stvu”.

„Či­nje­ni­ca je”, pi­sao je pre se­dam go­di­na uvod­ni­čar „Va­šing­ton po­sta” Čarls Kra­ut­ha­mer, je­dan od naj­u­ti­caj­ni­jih ide­o­lo­ga ame­rič­ke no­ve de­sni­ce, „da od Ri­ma ni­jed­na ze­mlja ni­je po­se­do­va­la ta­kvu kul­tur­nu, eko­nom­sku, teh­nič­ku i voj­nu nad­moć”. Još 1999. u vre­me bom­bar­do­va­nja Ju­go­sla­vi­je Kra­ut­ha­mer pro­kla­mu­je: „Ame­ri­ka štr­či nad sve­tom kao ko­los. Ot­ka­ko je Rim ra­zo­rio Kar­ta­gi­nu ni­ko dru­gi ni­je do­sti­gao ta­kve vi­si­ne.” Rim­sko car­stvo po­sta­lo je ta­ko u Va­šing­to­nu re­fe­rent­na tač­ka no­ve ame­rič­ke de­sni­ce. Ana­lo­gi­ja sa Ri­mom, kao i sve­pri­sut­nost re­či „im­pe­ri­ja” u ame­rič­koj štam­pi sve­do­če o iz­grad­nji jed­ne im­pe­ri­jal­ne ide­o­lo­gi­je, jer Ame­ri­ka ni­je slu­čaj­no da­nas voj­no an­ga­žo­va­na u ze­mlja­ma gde su ne­ka­da bi­le an­ga­žo­va­ne bri­tan­ske ko­lo­ni­jal­ne tru­pe: Av­ga­ni­stan, Bli­ski is­tok... Iz­grad­nja da­nas „po­sr­nu­lih” dr­ža­va i nji­ho­vih de­mo­kra­ti­ja sa­mo je na­sta­vak po­sla ne­ka­da sa­mo­sve­snih En­gle­za pod ko­lo­ni­jal­nim šle­mo­vi­ma.

Još je­dan ide­o­log ame­rič­ke de­sni­ce Daj­neš Džso­u­za, ko­ji je ra­dio kao is­tra­ži­vač na „Hu­ve­ro­vom in­sti­tu­tu”, ob­ja­vio je pre 19 go­di­na čla­nak vr­lo re­či­tog na­slo­va „Po­hva­la ame­rič­koj im­pe­ri­ji”, u ko­jem ka­že „da bi Ame­ri­kan­ci ko­nač­no tre­ba­lo da spo­zna­ju da je nji­ho­va ze­mlja po­sta­la naj­u­zvi­še­ni­ja im­pe­ri­ja ko­ju je svet ika­da po­zna­vao”. Ovim pu­bli­ci­stič­kim pa­li­ku­ća­ma no­ve ame­rič­ke de­sni­ce pri­dru­žio se i pro­fe­sor Sti­ven Pi­ter Ro­u­zen sa Har­var­da: „Na­še vre­me ni­je vre­me bor­be pro­tiv ne­kog ri­va­la, jer nje­ga na­pro­sto ne­ma.”

To što ide­ja o im­pe­ri­ji ra­di­kal­no pro­tiv­re­či kla­sič­nom to­kvi­lov­skom sa­mo­o­pa­ža­nju Ame­ri­ka­na­ca, ute­ru­ju­ći pri­tom u laž i ide­ju da Ame­ri­ka pred­sta­vlja de­mo­krat­ski iz­u­ze­tak me­đu mo­der­nim dr­ža­va­ma, to oči­gled­no ne pred­sta­vlja ni­ka­kav ne­pre­mo­stiv pro­blem za ame­rič­ku no­vu de­sni­cu. U tom kon­tek­stu Evro­pa ne fi­gu­ri­ra kao sa­mo­stal­na stra­te­gij­ska si­la, već kao za­vi­sna zo­na ko­ja ne­ma ni vo­lje ni spo­sob­no­sti da bra­ni svoj raj, nje­na za­šti­ta za­vi­si od vo­lje Ame­ri­ke da vo­di rat. Zbig­njev Bže­žin­ski je to le­po for­mu­li­sao: „Na­še evrop­ske sa­ve­zni­ke dr­ži­mo u sta­nju za­vi­sno­sti, osta­le evrop­ske ze­mlje ko­ja nam pla­ća­ju da­nak su pod na­šim tu­tor­stvom, ujed­no spre­ča­va­mo i mo­gu­će udru­ži­va­nje var­va­ra”.

Kra­ut­ha­mer mu se, ne baš sup­til­no, pri­dru­žio: „Ame­ri­ka je do­bi­la hlad­ni rat, sta­vi­la u džep is­toč­nu Evro­pu, smr­vi­la Sr­bi­ju, Irak i Av­ga­ni­stan i sa­svim uz­gred­no po­ka­za­la da je Evro­pa ni­šta. ”

On­da se po­ja­vio Pu­tin i otvo­re­no re­kao da to ne­će ići baš ta­ko. Za­to je i po­pu­la­ran u Sr­bi­ji.