- Naši sadašnji stavovi po pitanju Kosova i Metohije se nikako ne razlikuju od ranijih. Istovremeno, ne možemo a da ne vidimo procese koji se odvijaju i pritisak koji se sada vrši iz Prištine. Pogotovo što su tamo, koliko razumem, upravo došli na vlast ultranacionalistički krugovi. Očigledno da će se svi ti događaji odvijati duplom brzinom. Zato, čini mi se, treba da vrlo pažljivo pratimo ono što se dešava, pošto je očigledno da Balkan i dalje ostaje dosta nemiran region, i ni u kojem slučaju ne smemo da dopustimo ponavljanje bilo kojih manifestacija nasilja, pokušaja da se jednostrano prekroji mapa Balkana ili bilo koje druge akcije koje mogu da rezultiraju humanitarnom katastrofom - rekao je Medvedev za Novosti.

Rusija je tokom više godina podržavala Srbiju u njenoj želji da očuva KiM u svom sastavu. Istovremeno Zapad, ignorišući međunarodno pravo, priznaje secesiju. Da li sve može da se završi stvaranjem "velike Albanije"?

- Znate, u više navrata smo na svim terenima, na svim nivoima govorili o tome, da se držimo ranijeg stava. Polazimo od neophodnosti poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. Polazimo od toga da tokom razmatranja i rešavanja svih pitanja kao osnovu treba uzimati upravo međunarodno pravo, ne jednostrane akte.

To je, pre svega, rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244. Sve ideje različitih novih ujedinjenja, država veoma su opasne. Pošto na kraju provociraju najagresivnije krugove, koji su u najvećoj meri nacionalistički opredeljeni, da postižu svoje ciljeve pomoću nasilja i oružja, kojeg je, sve u svemu, još dovoljno. Smatram da su to vrlo opasne izjave.

Vaša današnja poseta je vezana za 75-godišnjicu oslobođenja Beograda od fašističkih osvajača. Kakve konkretne korake u političkoj oblasti naših odnosa treba očekivati u najbližoj budućnosti?

- Pre svega želim da kažem da sa velikim zadovoljstvom dolazim u Srbiju. Želim da zahvalim predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću na pozivu da dođem upravo ovih dana, tog nezaboravnog datuma za srpski i narod naše zemlje, mislim na 75-godišnjicu oslobođenja Beograda od fašističkih osvajača. Naše zemlje su mnogo nastradale od fašizma. I veoma je važno da zadržimo iste ocene onoga što je bilo tada, pre 75 godina. Te ocene su iste. Nisu podvrgnute nekoj političkoj eroziji. U stvari, to su istinite ocene onoga što je bilo. Upravo iz tog razloga ću sa zadovoljstvom učestvovati u obeležavanju tog jubileja, koji je uvek dobar razlog za razgovor. Imaću razgovore i sa predsednikom Srbije i sa premijerkom. Naravno, razmotrićemo u kakvom su stanju naši odnosi danas. Oni su stvarno dobri, to je istina. To su odnosi partnera, pri tome partnera i u sferi ekonomije, i u političkoj sferi, pošto su naše ocene mnogih događaja u svetu bliske ili se podudaraju.

Čini mi se da je to veoma važno, s obzirom na to koje zadatke rešavaju naše zemlje. Ti zadaci su takođe jasni. I velika Rusija, i Srbija koja je manja od Rusije, ali je ipak značajna država u Evropi, žele da se razvijaju. Žele da životni standard u našim zemljama bude veći, da se ljudi osećaju bolje. Da se razvijaju zdravstvo, obrazovanje, ekonomija... Da se pojavljuju visoke tehnologije. Da se rešavaju neodložni, svakodnevni zadaci svake porodice. I u tom smislu, iz tog ugla razvijamo saradnju. Upravo stoga je tokom mojih razgovora već planirano potpisivanje dokumenata. Dakle, nadam se da je tih deset proteklih godina bilo od koristi za naše odnose. Naravno, čuvam i lepe uspomene na posetu Beogradu pre deset godina.

Ali, živimo u periodu kad imamo različite interpretacije istorije...

- Da, nažalost.

Kako komentarišete tu novu reviziju istorije? Svedoci smo da Zapad želi da je prepiše i sve tumači na sasvim drugačiji način...

- U pravu ste. Pokušavaju da prepišu istoriju. Nije to nova pojava u ljudskom životu. I ranije je bilo takvih pokušaja. Ali, verovatno, najtužnije u aktuelnoj situaciji je to što pokušavaju ne da prepišu neke odvojene događaje, ne da izopače istorijsku logiku, redosled događaja, nego pokušavaju, u suštini, da prepišu istorijski trend, da okrenu sve natrag. I to je naročito nedopustivo kada se radi o takvim najtežim iskušenjima sa kojima se suočilo čovečanstvo u 20. veku. Mislim na Drugi svetski rat. Pa ljudima moje i vaše generacije uvek se činilo da tu ne može da dođe to ikakve revizije. Može da se ocenjuje nešto na različite načine, može da se pripada različitim taborima, kao što se govori, može da se pripada različitim strankama... Ali crno treba da se zove crno, fašizam je fašizam. Belo treba da se zove belo. Treba da se sećamo toga ko je platio najveću cenu za pobedu, sa čijim naporima je ta pobeda održana. U tom smislu, onaj savez koji smo imali, i ta zajednička borba koju smo vodili - to očigledno ne sme da se izlaže nikakvoj sumnji. Nažalost, u nizu zemalja je stvarno pokrenut čitav talas hipoteza koje se ne podudaraju sa istorijskim činjenicama, o tome ko je šta počeo, ko je čemu doprineo, ko je na kraju pobedio, šta se dešavalo kasnije i kako mogu da se tumače ti događaji. Sve to je zarad toga da se sakrije najglavnije: radi čega su se ljudi borili i davali svoje živote. To ponekad vodi potpuno paradoksalnim, možda čak i neprihvatljivim tumačenjima i interpretacijama. Neki đaci u Evropi ozbiljno tvrde da su Evropu oslobađale SAD. Ali znamo da to nije tako, nego da je Evropa oslobođena u značajnoj meri zahvaljujući naporima Sovjetskog Saveza, naravno, uz podršku saveznika iz drugih zemalja. Ali sada je sve to već postalo banalnost. Smatram da je zadatak naših zemalja, naših istoričara, civilnog društva u našim državama, i u Rusiji i u Srbiji, u tome da se suprotstavljamo tim pokušajima, i obeležavanje jubileja je upravo najbolji teren, najbolja govornica da to bude rečeno. O tome ću govoriti i tokom obeležavanja, za vreme svečanih manifestacija, i obraćajući se Skupštini. Dakle, pokušaću da taj stav Rusije maksimalno jasno artikulišem.

Rusija teži tome da održava dobre odnose sa svim državama na postjugoslovenskom prostoru, čak i sa zemljama članicama NATO. Kako vidite pokušaje SAD i njihovih saveznika da uvuku male zemlje Balkana u NATO s ciljem da se izoluje Rusija?

- Sjedinjenim Američkim Državama se sviđa samo to što je izmišljeno u kancelarijama Bele kuće, kao i Stejt departmenta u Vašingtonu, sviđaju im se samo te ideje koje na kraju vode ekonomskom blagostanju Sjedinjenih Država. Oni to na sve načine promovišu, nije to tajna, to je osnovna linija SAD. Odatle su te izjave da Rusija podržava jednu ili drugu stranu, ili da šteti na neki način. U stvari, osnovnu štetu nanose upravo te težnje SAD da dominiraju celim svetom, uključujući i Balkan i Evropu. Uzgred, zbog tih težnji, ili tih želja, oseća se zamor i u samoj Evropi. Šta to znači? To znači: "Želimo da sve oružje bude američko, kupujte ga kod nas". Evo šta govore savremene američke vlasti: "Malo novca trošite na oružje, kupujte naše oružje. Iz nekog razloga kupujete gas u Rusiji. Iako je Rusija blizu Evrope, dok je Amerika daleko, treba da kupujete naš gas, pre svega tečni prirodni gas, zato odustanite od 'Severnog toka 2', obustavite radove na 'Turskom toku'..." To je neobuzdana, apsolutno ničim neograničena želja da se dominira celim svetom, uključujući i Evropu. U tom smislu uvek smo, po mom mišljenju, imali izbalansiran stav. Želimo da budemo prijatelji sa svim zemljama, i naravno, imamo normalne odnose sa državama na Balkanu, nezavisno od toga kojem vojno-političkom bloku pripadaju. Nastojimo da te odnose razvijamo. Istovremeno, naravno, ne možemo a da ne vidimo da se jedne zemlje pokazuju kao naši prijatelji, a druge se ponašaju potpuno drugačije, da su oni, kako se uobičajeno kaže, u farvateru agresivne politike SAD. To je tužno. Ali ako se govori o Srbiji, naravno, cenili smo i cenićemo to što je Srbija izabrala izbalansirani stav u tom periodu kada su Evropska unija i SAD uvodile sankcije Ruskoj Federaciji. U Srbiji je otvoreno rečeno: "Nećemo to raditi. Imamo posebne odnose sa Rusijom, polazimo od istorije i od prakse savremenih odnosa." Naravno, odajemo priznanje tome koliko je bilo teško Srbiji da sama sprovodi takav kurs u Evropi. Ali ipak su te odluke donete, cenimo ih.

Rusija ima sjajne odnose sa Republikom Srpskom, koja je u sastavu BiH. Ali se to ne može reći o drugom delu te države koji se uvlači u NATO, i mnogi analitičari kažu da tamo može da bude opasna situacija. Kako vi to vidite?

- Svi pokušaji da se u NATO uvuku zemlje u kojima postoje unutrašnje protivrečnosti vrlo su opasni. Taj niz - govorite o Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj, ali možemo da navedemo i druge zemlje. A šta se dešava sa Gruzijom? Šta se dešava sa Ukrajinom? Te zemlje su u nimalo jednostavnoj situaciji. Štaviše, niko ne poriče da Rusija takođe ima svoje interese u vezi sa obezbeđenjem njene bezbednosti. Velika smo zemlja, nuklearna smo zemlja, i želja da se nagomilaju baze NATO u našoj neposrednoj okolini ne može da kod nas izaziva pozitivne emocije. Uvek smo na to odgovarali, i odgovaraćemo, i politički, i u vojnom smislu. Kada NATO pokušava da asimiluje ili da uključi u svoj sastav zemlje koje imaju unutrašnji konflikt, to, kao prvo, protivreči, po mom mišljenju, čak i samom ugovoru o stvaranju Severnoatlantske alijanse, a kao drugo, bremenito je veoma ozbiljnim posledicama. Zato zemlje koje su članice NATO treba da sto puta razmisle pre nego što donesu takvu odluku. Uzgred, upravo zbog toga sad u Evropi krči sebi put ideja uspostavljanja autonomne, evropske bezbednosti, izvan NATO. Videćemo sa čime će se to završiti.

Pre deset godina u Njujorku, rekli ste da je vreme jednopolarnog sveta prošlo. Sada vidimo da je Evropa vrlo poslušna prema uputstvima SAD. Šta je neophodno uraditi da bi svet postao pravedniji? Da li treba da se teži povratku izgubljenog ugleda UN?

- Nažalost, pre deset godina sam bio u pravu kada sam govorio sa tribine UN, i svet nije postao mirniji. Po mom mišljenju, ispravno sam tada rekao i o tome da je vreme jednopolarnog sveta prošlo. Ali nisam samo ja govorio o tome, nego i mnogi drugi lideri. To je potpuno očigledno. Mogu to da ilustrujem na jednom vrlo jednostavnom primeru. Ne tako davno se znatan deo svetskih pitanja rešavao u grupi G8, u kojoj je, uzgred, učestvovala i Ruska Federacija. Kasnije su nas izbacili odande, rekavši - "ne odgovarate nam", a sada aktivno počinju da nas mame sa različitih strana, govoreći: "Spremni smo da vas opet pozovemo, primimo"... Ali stvar nije samo u tome kako su nas tamo tretirali, nego što razmatranje svetskih problema u formatu G8 danas nije moguće. Čak je i tada to bilo čudno. I na te diskusije u formatu G8 uvek su, odlično se sećam toga, zvali druge velike zemlje, stidljivo to nazivajući formatom outreach, ili još na neki način, ali razumejući da to ne može da deli samo sa osam zemalja. A sada pogotovo. Zato smatram da, bezuslovno, centralnu ulogu treba da igraju UN, Savet bezbednosti, pošto je to glavna, vodeća međunarodna organizacija. Ali važne su i regionalne organizacije i druge velike organizacije, kao što su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju. Na kraju, upravo se tada, 2008, pojavila G20, koja sada ujedinjuje 20 najvećih ekonomija. Pa ekonomski problemi sada treba da se rešavaju uz učešće mnogo većeg broja zemalja. Ali idealan model je, da naglasim, naravno, UN. Nisu one iscrpele svoj potencijal, što ponekad pokušavaju da kažu u nekim državama. Amerikanci ponekad pokreću ideju zajednice demokratskih nacija, podrazumevajući, verovatno, to da su to oni i neki njihovi najbliži saveznici, dok drugi neće učestvovati u toj zajednici. Jasno je da je to podela sveta, i to je vrlo loše, pošto će to voditi odsustvu komunikacija i uzajamnog razumevanja. Mislim da ako budemo gradili međunarodne odnose na principima višepolarnog sveta, uzajamne zavisnosti, uzajamnog poštovanja prema suverenitetu, odustavši od pokušaja nametanja nekih svojih recepata izgradnje savremene države koji su zasnovani na nacionalnoj praksi, upravo tada ćemo moći da se dogovorimo čak i sa onim državama sa kojima nam sada to ne polazi za rukom. Siguran sam da i Ruska Federacija i Srbija u tim pregovorima mogu da iznesu svoje vrlo ubedljive argumente.