To znači da SzS smišljeno izjednačava pojmove „nefer“ i „pokradeno“. Sada je praktično ista stvar – „nefer“ u smislu medijskih sloboda i „pokradeno“ u smislu broja glasova. Ovo je pomešano iz razloga što više nije dovoljno reći da su, kad se izbori izgube, uslovi bili „nefer“ ili tvrditi da su izbori pokradeni, pa je to razlog neuspeha. U tome ne bi bilo ničeg novog. Setimo se samo vanrednih parlamentarnih izbora 2016. kada je Aleksandra Jerkov iz Demokratske stranke već nakon pola sata od zatvaranja birališta nesrećno tvrdila da su izbori pokradeni uz pomoć „bugarskih vozova“.

Danas je „bojkot izbora“ kampanja proizašla iz protesta, u kojoj odluka o bojkotu mora unapred da se objasni građanima koji su te proteste podržavali. Šta onda znači „svi izbori od 2014. su pokradeni“? Time se pretpostavlja da bi građani, da su fer uslovi, a to znači da su mediji nezavisni, slobodni itd, saznali pravo stanje stvari u zemlji i već odavno glasali drugačije, tj. za opoziciju, ili makar ne u toj meri za SNS. Ovako, „nefer“ uslovi su uzrok što jedan broj glasova zavedenih građana odlazi SNS-u. Pošto je to nekakva količina, ona je prekodifikovana u glasove koji su „pokradeni“ upravo zbog tih „nefer“ uslova.

Problem sa „izbori su pokradeni“ nastaje kada neki medij prenese, stavi u naslov ili prevede te reči na strani jezik. Onda to dobija neuporedivo ozbiljnije značenje iz kojeg je eliminisan prvobitni smisao, jer se o pokradenim izborima priča bez daljeg objašnjenja. Oni, dakle, nisu pokradeni zato što je to utvrdilo neko kontrolno posmatračko telo pri OEBS-u, nego zato što je Aleksandar Vučić medijima obmanuo izvestan broj građana koji su mogli da glasaju za SzS i promene odnos u snazi. Tako, ne samo što se kaže da nema smisla glasati na predstojećim, već smisla nije imalo to činiti ni na prethodnim izborima, ali se tada to naime nije još toliko iskristalisalo.

Da bi se preciziralo šta je „fer“, krajem aprila SzS je oformio „tim stručnjaka“ kako bi u javnosti uozbiljio i podigao stepen legitimnosti svojih zahteva. Iz toga je trebalo da se zaključi da zahtevi nisu uskostranački već građanski, tj. od mnogo šire važnosti i značaja za celokupno društvo. Taj tim, međutim, sastavljen je od pojedinaca koji imaju bogatu istoriju antivladinog delovanja, a većina njih već od starta manje ili više otvoreno radi za SzS. Iako je u početku funkcija tog tima bila najavljena kao pregovaračka, do dan-danas taj tim nije razgovarao ni sa kim, što upućuje da to i nije bio istinski razlog njegovog formiranja.

Njegov domet bila je analiza koja je predstavljena početkom juna, kada je izdvojeno nekoliko ključnih zahteva koji preslikavaju političke uslove SzS-a. To su: da predsednik Srbije ne učestvuje u kampanji, te da ne bude više nosilac liste ako se direktno ne kandiduje (tzv. prigovor „funkcionerske kampanje“); smena članova Saveta REM-a; smena čelnih ljudi oba javna servisa i izmena njihovog informativnog programa. U suštini, svi zahtevi su i ranije, naročito nakon opozicionog mitinga u Beogradu 13. aprila, u jednoj ili drugoj formi, iznošeni od strane funkcionera SzS-a, među kojima su prethodno figurirale i ostavke predsednika Srbije, premijerke, predsednice parlamenta, a vrlo brzo i smena ministra informisanja i njegovih pomoćnika.

Pritom, zahtev o smeni članova REM-a najdirektnije se tiče korporativnih interesa N1, Junajted grupe i SBB-a, koji vode rat sa tim telom, kao i sa RTS-om. Sve ovo znači da je uloga tima stručnjaka od početka bila svedena na to kako da se u navodno profesionalni, nestranački kolaž umotaju politički i poslovni ciljevi. Znači, da oni ne izgledaju tako, nego kao izraz nekakvih normalnih, samopodrazumevajućih potreba građanske zajednice i da se predstavi da se tek ispunjavanjem tih zahteva stiču uslovi za „fer“ izbore, odnosno „fer“ političku borbu.

Pitanje „funkcionerske kampanje“ bilo je postavljano i ranije, a od izbora 2016. pregnantno, najviše kroz propagandni program N1 koji je takođe posredno služio da bi se napadao RTS. Ovde je u fokusu izveštavanje RTS-a u vreme izbornih kampanja i vreme posvećeno aktivnostima vladajuće stranke i njenih funkcionera u glavnim informativnim emisijama, tj. Dnevniku. Prema tome, koliko god to na prvi pogled izgledalo simplifikovano, prigovor „funkcionerske kampanje“ svodi se u krajnjem na primedbu suparničkim medijima koliko će sekundi da posvete aktivnostima vladajuće stranke u vreme izborne kampanje.

Radi toga, N1 je 2016. pokušala da napravi protivtežu ostalima tako što je na veštački način u svom dnevniku aktivnosti vlasti, bez obzira na to što se vlada nalazi u tehničkom mandatu i što i dalje obavlja svoje redovne dužnosti, većinom prekrstila u izborne aktivnosti. Time je prekraćivala vreme prenosa, trudeći se da toliko vremena pruži i glavnoj opozicionoj struji, tada Saši Jankoviću. Sve to činila je da bi ostale elektronske medije mogla da optuži za „nefer“ i neuravnoteženo izveštavanje, za kršenje zakona i sl. Po pravilu, međutim, redovne aktivnosti vlade i predsednika i aktivnosti isključivo namenjene izborima, razdvojene su posebno naznačenim segmentima u informativnim emisijama, upravo zbog toga da ne bi trpelo informisanje o regularnim aktivnostima vlade i predsednika, koliko god je to nekada teško razdvojiti. Dakle, princip koji treba da važi u izbornoj sekciji programa, N1 je razvukla na kompletno trajanje svog dnevnika.

S druge strane, od kada su decembra 2018. otpočeli protesti „1od5miliona“, u subotnjem Dnevniku u 19h, ma šta drugo da se u tom danu desilo, prva vest na N1 uvek je rezervisana za proteste. Ona je, kao u kakvom vanrednom stanju, štaviše pretvorena u čitav reportažni segment, sa sve zasebnom uvodnom i odjavnom špicom i dramatičnom muzikom, da bi se potom i u „regularnom“ delu Dnevnika ponovo uključivali reporteri sa lica mesta da izveste šta se na protestima u međuvremenu desilo i kakva je situacija.

Prema zakonu koji je u drugoj fazi vladanja donela bivša vlast, predsednik stranke nosilac je listi na svim nivoima, te je tu stvar čista. Otud se oni koji iznose ovu primedbu pozivaju radije na ustav, nego na zakone. Tu se, međutim, zaboravlja da je predsednik Srbije danas, ili premijer Srbije nekada, istovremeno i na funkciji predsednika najveće, najpodržavanije i uz to, vladajuće stranke. Iz te činjenice se suštinski crpi moć i neizostavnost njegove zastupljenosti, a ne iz toga koju funkciju formalno obavlja u određenom trenutku vremena. To prihvata i međunarodna zajednica kada na raznim plenarnim sastancima ne poziva uvek i nužno funkcionere istih funkcija, nego one sa ključnom ulogom političkog odlučivanja u svakoj od zemalja.

Vrlo često se može čuti: „Vučić je u stalnoj kampanji“, „Srbija je sve vreme u vanrednoj situaciji“, „sluđivanje naroda stalnim održavanjem tenzije“, itd. Ove primedbe vrlo su slične onim na račun premijera Zorana Đinđića koji je optuživan da je hiperaktivan i da se ne skida sa TV-a. Njemu su zamerali što je čas na jednom mestu, čas na drugom, pitali se kako to sve postiže, da li se drogira, a onda išli toliko daleko da su mu prognozirali da će se zbog toga razboleti, tvrdili da ga supruga više gotovo i ne viđa, zatim ne voli, te najzad da želi razvod, itd.

„Prigovor hiperaktivnosti“, koji je u krajnjem predstavljen kao bolest i nenormalnost, neka vrsta izopačenosti, koja iako je radno pozitivna na kraju ispada negativna i loša, u vreme Vučića je postao „konstantna kampanja“. Pošto se misli na izbornu kampanju i tvrdi kako ta atmosfera stalno traje, a budući da se u vreme izbornih kampanja daju razna obećanja za koja građani najčešće misle da su nerealna, lažna ili pak ispadnu takva, hoće se reći da je Vučić u stalnom stanju nekakvog laganja. To znači da je od ponašanja koje je možda manje-više očekivano u izbornim kampanjama, navodno sazidao svoje celokupno političko ponašanje i proširio to stanje na svakodnevicu, što je znatno podmuklija optužba nego ona protiv Đinđića.

Moglo bi se zaključiti da je kompletna aktivnost SzS-a koja podrazumeva gore navedeno, jasno usmerena na mobilizaciju nezadovoljstvom i huškanje građana najpre na bojkot, a onda na građansku neposlušnost, budući da je pitanje bojkota zacementirano još početkom godine potpisivanjem tzv. sporazuma sa narodom. Ali ako je ta stvar već tada predestinirana, onda se s pravom može postaviti pitanje da li je uopšte i bilo stvarne namere učestvovanja na predstojećim izborima, a time i očekivanja da će vlast ispuniti zahteve za „fer“ izbore? Štaviše, s obzirom na kozmetičku ulogu „tima stručnjaka“, reklo bi se da su zahtevi i bili postavljeni tako da se ne mogu ispuniti i da nemaju previše smisla, te da sve vreme igraju samo ulogu dimne zavese. Na osnovu toga i dilema bojkota deluje od starta lažna i nepostojeća, baš kao što to Dragan Đilas i njegova organizacija „1od5miliona“, ako se malo bolje posluša, sve vreme sinhronizovano poručuju onima koji se najednom prave da su to zaboravili, uplašeni gubitkom poslaničkih mesta ili pak gradova u kojima vladaju.

Ovo znači da su se unapred spremale i da se i dalje održavaju aktivnosti koje treba da posluže samo kao opravdanje za neku vrstu radikalne, ekstremističke delatnosti u budućnosti, kada će se moći reći: Nemojte da se čudite zašto smo to uradili, uradili smo jer više nismo imali drugih opcija, jer su odbili ovo, odbili ono... Uradili smo to jer za nas više ništa drugo nije bilo moguće.