Kada se osećamo viđeno, poželjno i slobodno da budemo ono što jesmo, menja se i način na koji doživljavamo privlačnost – a upravo tu počinje razlika između površne hemije i bliskosti koja traje.
Možete imati savršenu frizuru, dobro telo, odeću u kojoj se osećate odlično i pogled koji privlači pažnju. Ali postoji nešto što ne može da se kupi, uvežba pred ogledalom niti postigne filterom na fotografiji: osećaj da vas osoba pored vas zaista vidi. Ne samo da primećuje kako izgledate, već registruje kada ste umorni, zna šta vas nasmeje, pamti sitnice koje ste usput pomenuli i primećuje kada vam nije do razgovora. Upravo takva pažnja može da promeni način na koji doživljavamo partnera – i sebe pored njega.
Kada govorimo o privlačnosti, često zamišljamo fizički izgled kao početnu i najvažniju tačku. Ali ljudska privlačnost nije samo vizuelna reakcija. Na to koliko nam je neko privlačan utiču i način na koji se ponaša prema nama, osećaj sigurnosti, emocionalna bliskost, poverenje i iskustvo koje imamo sa tom osobom. Zbog toga neko ko nam na prvi pogled možda nije bio „tip“ može vremenom postati osoba koju smatramo izuzetno privlačnom. Što više upoznajemo nekoga i povezujemo ga sa prijatnim iskustvima, osobinama koje cenimo i osećajem bliskosti, može se menjati i naša procena njegove privlačnosti.
Postoji posebna vrsta privlačnosti u osećaju da partner ne mora da nam objašnjava baš sve. Kada neko primeti da smo nervozni pre nego što to izgovorimo, seti se razgovora koji smo vodili pre nekoliko nedelja ili zna zbog čega nam je neki dan posebno važan, šalje jednostavnu poruku: „Pratim te. Važna si mi.“ Psihološka istraživanja o partnerovoj responzivnosti upravo povezuju doživljaj da nas partner razume, prihvata i da mu je stalo sa većom intimnošću i kvalitetnijim partnerskim odnosom. Osećaj da smo viđeni nije samo romantična fraza – on je jedan od načina na koji se gradi sigurnost u odnosu.
Još jedan paradoks dugih odnosa jeste to što se privlačnost ne mora povećavati kada stalno pokušavamo da budemo najbolja verzija sebe. Ponekad se upravo suprotno dešava kada možemo da budemo potpuno opušteni. Kada partner zna kako izgledamo ujutru, kada smo bolesni, nervozni, bez šminke, kada pogrešimo ili kada nam jednostavno nije dan – a njegova zainteresovanost ne nestaje – dobija se nešto što početna zaljubljenost ne može da pruži. Ne znači da fizički izgled prestaje da bude važan. Znači da više nije jedina stvar koja određuje da li ćemo se osećati poželjno.
Foto: Pixabay.com
Postoji velika razlika između „partner me želi“ i „partner me želi samo kada izgledam ili ponašam se na određeni način“. U prvom slučaju želja može da bude doživljena kao potvrda ličnosti, dok u drugom lako postaje još jedan kriterijum koji moramo da ispunimo. Kada partner pokazuje interesovanje, nežnost i poštovanje i onda kada nema seksualne koristi od toga, privlačnost dobija drugačiju dimenziju. Dodir u prolazu, kompliment koji nije vezan samo za telo, pogled koji traje sekund duže ili iskreno interesovanje za ono što druga osoba misli mogu imati mnogo veći efekat nego pokušaj da se partner neprestano impresionira izgledom.
Najprivlačnija osoba dugoročno često nije ona zbog koje svakog jutra proveravamo ogledalo, već ona pored koje možemo da spustimo gard. Ona koja nas ne posmatra samo kada smo sređeni, raspoloženi i zanimljivi. Ona koja ume da primeti promenu u našem glasu, da se seti sitnice koju smo rekli i da nam pokaže da nas ne voli samo kada smo laki za voleti. To ne znači da će emocionalna bliskost automatski stvoriti seksualnu privlačnost, niti da izgled nema nikakvu ulogu. Privlačnost je mnogo složenija od toga. Ali kada se osećamo viđeno, prihvaćeno i poželjno, menja se način na koji doživljavamo sopstveno telo, partnera i sam odnos. I možda je upravo zato jedna od najprivlačnijih stvari koju partner može da uradi nešto što nema nikakve veze sa ogledalom: da nas pogleda i pokaže nam da nas zaista vidi.
Autor: S.Paunović
