Često mislimo da želimo ono što nam je nedostupno, ali iza ovog obrta kriju se mnogo dublji mehanizmi – od potrebe za potvrdom do straha da smo izgubili nešto što smo ranije uzimali zdravo za gotovo.
Postoji neobičan trenutak u nekim odnosima kada se dinamika potpuno promeni: dok je druga osoba bila zainteresovana, pažljiva i dostupna, nismo bili naročito uzbuđeni, a onda, čim se povukla, počinjemo da je primećujemo na sasvim drugačiji način. Odjednom proveravamo telefon, vraćamo razgovore u glavi i pitamo se gde smo pogrešili. Ono što nam je juče delovalo sasvim obično danas počinje da izgleda posebno. I upravo tu nastaje paradoks – možda se nije promenila osoba, već naš doživljaj njenog gubitka.
Jedan deo objašnjenja leži u tome što ljudski mozak drugačije vrednuje nešto što je sigurno i nešto što je ugroženo. Dok znamo da je nečija pažnja tu, nemamo mnogo razloga da razmišljamo o njenoj vrednosti. Kada nestane, javlja se osećaj da smo izgubili mogućnost, a ne samo osobu. Tada počinjemo da se pitamo: „A šta ako je ipak moglo nešto da bude?“ Upravo ta nedovršena priča ume da bude veoma snažna. Ponekad ne žudimo toliko za čovekom koliko za odgovorom na pitanje kako bi se odnos završio da smo mu dali šansu.
Tu je i potreba za potvrdom koja je mnogo dublja nego što volimo da priznamo. Kada nas neko želi, njegova pažnja može da nam pruži osećaj da smo privlačni, zanimljivi i važni. Ako ta pažnja iznenada nestane, gubitak ne doživljavamo samo kao gubitak kontakta, već i kao gubitak potvrde. Zato se može dogoditi da nam se osoba učini privlačnijom upravo onda kada više ne pokušava da nas osvoji. U tom trenutku ne pitamo se samo „Da li ja želim njega?“, već i „Zašto on više ne želi mene?“ – a ta dva pitanja nisu ista.
Posebno je zanimljivo što udaljavanje druge osobe ponekad uklanja pritisak koji smo ranije osećali. Dok nas neko otvoreno želi, možemo imati osećaj da moramo da donesemo odluku, da uzvratimo ili odbijemo. Kada se ta osoba povuče, odluka više nije u našim rukama. Tada možemo slobodno da maštamo, idealizujemo i romantizujemo odnos bez suočavanja sa njegovom stvarnom svakodnevicom. Čovek kojeg više ne viđamo lako postaje savršeniji u našoj glavi nego što je ikada bio u stvarnosti. I upravo zato ponekad ne počnemo da želimo njega – već verziju njega koju smo sami napravili.
Foto: Unsplash.com
Ali postoji još jedna važna mogućnost: možda nam se osoba zaista više dopala tek kada smo shvatili da bismo mogli da je izgubimo. Neki ljudi ne umeju da prepoznaju sopstvene emocije dok nisu suočeni sa njihovom posledicom. Tek kada druga strana ode, postaje jasno koliko je njeno prisustvo bilo važno. Zato nije svaki naknadni porast interesovanja samo igra ega ili „želim ono što ne mogu da imam“. Ponekad je povlačenje druge osobe samo neprijatan, ali iskren trenutak u kojem konačno shvatimo šta smo osećali. Pravo pitanje zato nije samo „Zašto je sada želim kada me više ne želi?“, već i „Da li bih je želeo/la i da znam da me ponovo želi?“
Autor: S.Paunović
