Ponekad nam za zaljubljivanje nije potrebno da nekoga zaista upoznamo – dovoljno je nekoliko detalja koje naš mozak poveže u savršenu sliku, a onda počinjemo da volimo osobu kakvom smo je zamislili.
Dovoljno je nekoliko poruka, jedan pogled koji traje malo duže nego što je očekivano, način na koji se neko nasmejao ili sitnica koju je zapamtio o nama – i naš mozak već počinje da popunjava praznine. Odjednom toj osobi pripisujemo osobine koje možda nikada nije pokazala, zamišljamo kako bi izgledala veza sa njom i počinjemo da tumačimo gotovo svaki njen postupak kao dokaz da između nas postoji nešto posebno. Problem je u tome što se stvarna osoba u tom trenutku može izgubiti iza slike koju smo sami napravili. Što manje znamo, to više prostora imamo za sopstvenu maštu.
Idealizacija je posebno snažna kada je odnos još u početku i kada nema dovoljno informacija koje bi srušile našu predstavu. Ako nekoga poznajemo samo kroz pažljivo odabrane trenutke, vidimo ono što nam je pokazao – ali ne i kako se ponaša kada je umoran, ljut, ljubomoran, pod pritiskom ili kada se sa njim ne slažemo. I upravo tu nastaje zamka: nekoliko lepih osobina počinjemo da posmatramo kao dokaz čitavog karaktera. Ako je duhovit, zaključujemo da je emotivno zreo. Ako je pažljiv, pretpostavljamo da je pouzdan. Ako nas sluša, zamišljamo da će uvek razumeti naše potrebe. Jedna osobina polako postaje čitava ličnost.
Još je zanimljivije što se tada ne zaljubljujemo samo u ono što znamo o drugoj osobi, već i u ono što želimo da bude istina. Ako nam nedostaje sigurnost, lako ćemo u nečijoj smirenosti videti budućeg stabilnog partnera. Ako žudimo za uzbuđenjem, nekoliko spontanih poruka možemo pretvoriti u dokaz da je pred nama neko ko će život učiniti drugačijim. Naša prethodna iskustva, želje i očekivanja postaju filter kroz koji posmatramo tu osobu. Zato se dvoje ljudi mogu upoznati sa potpuno istim čovekom, a otići sa dve potpuno različite slike o njemu.
Posebnu snagu imaju odnosi koji nikada nisu dobili priliku da postanu stvarni. Kada nema dovoljno zajedničkog vremena, svakodnevnih obaveza i situacija u kojima bi se karakter zaista pokazao, mašta može da radi bez ograničenja. Zato ponekad najduže pamtimo upravo osobu sa kojom se ništa konkretno nije dogodilo. Nema dovoljno stvarnosti koja bi se suprotstavila fantaziji, pa „šta bi bilo kad bi bilo“ može da traje mnogo duže od stvarne veze. U takvoj priči ne nedostaje nam nužno čovek kakav jeste – nedostaje nam mogućnost koju smo vezali za njega.
Foto: Pixabay.com
Možda je zato najpoštenije pitanje koje možemo sebi da postavimo kada nas neko potpuno zaokupi zapravo veoma jednostavno: „Šta ja zaista znam o ovoj osobi, a šta sam samo pretpostavio/la?“ Ako bismo iz priče izbacili sve što smo sami dopisali – buduće razgovore, zamišljene scenarije, osobine koje nikada nije pokazala i značenja koja smo pridali svakom njenom gestu – šta bi ostalo? Nekada ostane osoba koja nam se zaista dopada. A nekada ostane svega nekoliko stvarnih činjenica i ogromna priča koju smo sami napisali. I možda je upravo u tome najčudniji deo zaljubljivanja: ponekad nam srce ne pokaže koga smo upoznali, već koliko smo silno želeli da ga upoznamo.
Autor: S.Paunović
