I upravo zato je ponekad toliko opasna.
Postoje ljudi sa kojima biste možda mogli da provedete jednu nezaboravnu noć, ali ni deset minuta zajedničkog života. Ne zamišljate ih kao partnera, ne vidite zajedničku budućnost, možda vam se čak neke njihove osobine ozbiljno ne dopadaju — a ipak, kada se pojave u prostoriji, nešto se promeni. Pogled traje malo duže, razgovor dobije drugačiju temperaturu, a običan dodir odjednom više nije običan. To je ona vrsta hemije koja nema mnogo veze sa logikom.
I tu nastaje paradoks: seksualna privlačnost i emocionalna kompatibilnost nisu ista stvar. Možemo snažno želeti nekoga ko nam, kada bismo ga bolje upoznali, verovatno uopšte ne bi odgovarao. Privlačnost ne pravi listu kvaliteta budućeg partnera. Ona reaguje na glas, miris, pokret, samopouzdanje, način gledanja, nedostupnost, tenziju i čitav niz sitnih signala koje svesno možda ni ne registrujemo. Zato „znam da nije za mene“ i „ne mogu da prestanem da mislim na njega“ mogu sasvim mirno da postoje u istoj rečenici.
Posebno je zanimljivo kada upravo ta nemogućnost pojačava želju. Ako znate da nešto ne može ili ne sme da se dogodi, prostor između dvoje ljudi postaje ispunjen pretpostavkama. Jedan pogled može da znači deset stvari, poruka se čita više puta, a ono što se nije dogodilo počinje da dobija sopstvenu priču. Fantazija tada preuzima posao stvarnosti — i često je mnogo uzbudljivija. Jer stvarna osoba ima navike, mane, loše dane i dosadne teme za razgovor. Fantazija nema ništa od toga.
Zato su najopasnije upravo one hemije koje deluju „bezazleno“. Kolega sa kojim se savršeno razumete, prijatelj sa kojim nikada ne biste bili zajedno, bivši partner koji više nije opcija ili neko ko vam je iz potpuno drugog sveta. Granica postoji, ali činjenica da je vidite ne znači da privlačnost automatski nestaje. Naprotiv, ponekad upravo svest o granici održava tenziju. Problem nastaje kada čovek počne da meša intenzitet osećaja sa dokazom da je ta osoba „posebna“.
Foto: Unsplash.com
Možda je zato najzrelije priznati sebi da hemija ne mora uvek da vodi negde. Neke osobe nas privuku snažno, a ipak nisu ljudi sa kojima treba da gradimo život. Nije svaka varnica početak ljubavne priče; ponekad je samo varnica. I možda je najveća razlika između hemije i ljubavi upravo u tome što hemija pita: „Koliko te želim?“, dok ljubav, pre ili kasnije, mora da postavi mnogo komplikovanije pitanje: „Da li zaista želim život koji dolazi zajedno sa tobom?“
Autor: S.Paunović
