Zašto nas ponekad više privlači neizvesnost nego osoba koju smo toliko želeli.
Postoji ljubavna ironija: nekada nas najviše pokreće upravo ono što nemamo. Dok je osoba nedostižna, svaki pogled ima težinu, svaka poruka postaje događaj, a nekoliko sati bez odgovora otvara prostor za stotinu pitanja. A onda se konačno dogodi ono što smo želeli — i nešto se promeni. Poruke više nisu iščekivanje, susret više nije neizvestan, a osoba koja je do juče izgledala kao najveća misterija odjednom postaje deo svakodnevice. I tada se neki zapitaju: „Kako je moguće da sam ga toliko želela, a sada me više ne radi isto?“
Problem možda uopšte nije u toj osobi. Dok nekoga osvajamo, ne zaljubljujemo se samo u njega, već i u priču koju smo napravili oko njega. Popunjavamo praznine pretpostavkama, zamišljamo kakav bi bio odnos, kako bi izgledao prvi poljubac, gde bi nas odveo. Neizvesnost ostavlja dovoljno prostora da stvarnost u našoj glavi bude savršena. Kada odnos konačno postane stvaran, fantazija mora da napravi mesta za čoveka koji ima loš dan, svoje navike, mane, tišine i potpuno drugačije mišljenje o tome šta ćete gledati na televiziji.
Tu je i jedna mnogo neprijatnija mogućnost: možda nismo želeli toliko osobu koliko smo želeli da nas ta osoba izabere. Dok traje osvajanje, postoji cilj. Njegova pažnja postaje potvrda naše privlačnosti, vrednosti i posebnosti. Kada je dobijemo, nestaje i pitanje na koje smo pokušavali da odgovorimo. Više nije „da li me želi?“, već „šta sada?“. Ako je najveći deo uzbuđenja dolazio iz dokazivanja, posle osvajanja može nastati praznina koju pogrešno protumačimo kao gubitak ljubavi.
Zanimljivo je i to što mir nekima u početku deluje manje uzbudljivo od neizvesnosti. Ako smo navikli na toplo-hladno odnose, čekanje poruka i stalno nagađanje šta druga osoba oseća, stabilan partner može delovati skoro — dosadno. Ne zato što je zaista dosadan, već zato što naš nervni sistem više ne dobija isti „materijal“ za uzbuđenje. Kada nema drame, nema ni stalnog pitanja „šta ovo znači?“. A upravo to pitanje je nekada bilo najveći deo naše zaljubljenosti.
Foto: Pexels
Zato trenutak kada dobijemo ono što smo želeli ne mora da bude kraj ljubavi — može da bude početak njenog testa. Tek kada nestanu misterija, jurnjava i potreba da nešto dokazujemo, vidimo da li nas privlači stvarna osoba ili priča koju smo o njoj napravili. Zaljubljenost često voli neizvesnost. Ljubav, međutim, mora da preživi izvesnost. I možda je baš zato najzrelije pitanje posle „konačno je moj“ zapravo mnogo jednostavnije: „Sada kada znam ko je zaista — da li ga i dalje biram?“
Autor: S.Paunović
