Međutim, postoje domaćini koji insistiraju na tome da je izuvanje sasvim nepotrebno izgovarajući se time kako nemaju dovoljno kućnih papuča, a nemaju ni tepihe, pa će parket lako obrisati itd. Bilo kako bilo, svaki domaćin ima svoje pravilo, a sigurno smo svi bar jednom u životu bili u neprijatnoj situaciji da ne znamo treba li se izuti ili ne, pa čekamo reakciju domaćice da nam kaže šta nam je činiti.

"Izuti se ili ne" staro je pitanje u Srbiji.

Skidanje cipela u kući domaćina nije samo stvar udobnosti, već i znak poštovanja doma u koji se ulazi. Tako na Bliskom ili Dalekom istoku gosti koji se ne izuvaju smatraju se nepristojnim. Osim toga, narodi na Dalekom istoku veruju da je veoma kulturno izuti se i pred vratima ostaviti brige i teškoće u cipelama. U Japanu bi neizuvanje cipela pred vratima takođe značilo nepoštovanje domaćina, a ova praksa nije strana ni nekim skandinasvkim zemljama. Sa druge strane u Londonu, Berlinu, Rimu apsolutno je nezamislivo da izujete cipele i bosi šetate po nečijem stanu.

U Srbiji su, međutim, mišljenja o ovome podeljena. Izuvanje se poštuje prvenstveno zbog higijene, ali bonton onda nalaže domaćinu da obezbedi dovoljan broj papuča za goste. Većina ljudi smatra da je izuvanje obuće zadiranje u privatnost i atak na dostojanstvo. Neko je gadljiv da šeta bos po tuđim podovima, a nekome je neprijatno da se izuje strepeći od raznih miomirisa nakon celodnevne šetnje u cipelama.

U svečanim prilikama kao što su slave, rođendani ili druga veća kućna okupljanja, od zvanica se ne očekuje da se izuju. Uz svilenu haljinu ili belu košulju nekako ne ide izuvanje i oblačenje isuviše malih ili povećih papuča sa plišanom kucom koja plazi jezik na zvanicu preko puta. Ali, ulaziti u nečiji dom sa jako zaprljanim cipelama je krajnja neosetljivost i nekultura. Dilema “izuti se ili ne” najlakše se razrešava onda ako niste prvi gost na proslavi – ukoliko vidite gomilu obuće u hodniku znate šta vam je činiti. Još jedan slučaj kada ove dileme nema i kada se treba izuti jeste kišni ili zimski dan, kada se obuća nakupi blatom, a nije u redu da se voda i blato ostavljaju po nečijem stanu.

Mišljenje da se ne treba izuvati pred vratima domaćina potiče od vremena kada su se gosti primali u salonima i prostorijama koje su bile namenjene isključivo za to. Takve prostorije obično nisu bile opremljene tepisima i bile su namenjene okupljanju velikog broja gostiju, ali bliske osobe koje su primane u „intimne“ delove kuće su ipak morale da se izuvaju.

Ako se posmatra sa strane higijene, izuvanje je neophodno, bez obzira o čijoj se kući radi – tuđoj ili svojoj. Po rečima infektologa izuvanje obuće sa medicinskog aspekta je apsolutno opravdano. Na đonovima je najveća koncentracija svih vrsta mikroorganizama, delova insekata i nečistoće. U cipelama ne bi trebalo ulaziti u spavaće sobe, a posebno ne u dečiju. Prašina sa poda je infektivna i alergena, posebno ugrožava sasvim malu decu koja još nisu prohodala i osobe koje boluju od astme. Bakterija ešerihija koli samo je jedna u nizu patogena koji se mogu preneti gaženjem u obući po stanu.

Gledajući bonton, izuvanje možda i nije po pravilima naše kulture, ali je možda ipak bolje zaobići pravilo lepog ponašanja i misliti na zdravlje.