Cela Jugoslavija je uzdisala za njom, a sada su je, kako kaže, svi napustili.
Rođena kao Olivera Petrović 4. marta 1940. Godine u Beogradu, kao ćerka mezimica Budimira i Katarine Petrović, Olivera Katarina je od samog početka svog života zračila izuzetnom umetničkom energijom.
Ljudi ostanu bez teksta kad vide šta smo sve proizvodili u staroj Jugoslaviji: Tada nam je bukvalno ceo svet zavideo
Odrasla u Pop Lukinoj ulici, nedaleko od Brankovog mosta, već tokom detinjstva pokazivala je neodoljivu sklonost ka različitim formama umetnosti.
Pored osnovne pohađala je i baletsku školu, u kojoj je rano pokazala svoj talenat i ljubav konkretno prema scenskim umetnostima.
Nakon završetka Pete beogradske gimnazije, Olivera na nagovor svog oca upisuje Pravni fakultet, od kog je ubrzo odustala jer je shvatila da pravo nije njen poziv.
Odlučila je slediti svoje srce i svoje umetničke aspiracije te je otputovala u Pariz. Godina provedena u "gradu svetlosti" bila je za nju ključna - vratila se u rodni Beograd i upisala pozorišnu akademiju, gde je pod mentorstvom profesorke Ognjenke Milićević brusila svoj talenat.
U klasi sa Oliverom našla su se i potonja velika imena domaće glumačke scene poput Petra Kralja i Milene Dravić.
Brzo je privukla pažnju i dobila stalni angažman u Narodnom pozorištu, debitovavši u predstavi "Koštana" 1962. godine.
Olivera je bila žena koja je živela punim plućima – između ostalog njen život obeležile su mnoge ljubavne avanture i brakovi. Nakon neslavno završenog dvogodišnjeg braka sa kritičarem Vukom Vučom, uplovila je u romansu s Ratkom Draževićem, koja joj je otvorila mnoga vrata u sveu filma.
Nakon sedam godina ljubavi, Olivera je krenula novim putem i udala se za Miladina Šakića, tadašnjeg potpredsednika vlade grada Beograda, s kojim je dobila sina Maneta Šakića, koji danas sledi majčine umetničke korake, samo u slikarstvu.
Tome koliko je zanosna bila, svedoči činjenica da čarima lepe Jugoslovenke nije odoleo čak ni Josip Broz Tito.
– Upoznala sam Tita, prvi put kad sam snimala ‘Nišku banju‘. Odjednom sam čula da je Tito u studiju, a on je seo za kameru i gledao me. Otpustio je kamermana da me sam snima. Drugi put je bilo kad sam sa suprugom Miladinom Šakićem čekala Novu godinu. Prišao nam je Milan Vukos i rekao da Tito želi da mu pevam. Tu se nije moglo reći ‘ne‘ – prisetila se ona
– Uvek je lepo reagovao kad bih pevala i svidela sam mu se kao pojava. Jednom kad sam se pojavila, Jovanka ga je gurnula i rekla: ‘Evo ti je‘. To sam čula. Možda je bila ljubomorna, on se činio kao ženskaroš. Bio je pravi muškarac, to sigurno – dodala je Olivera.
Postoji priča i da je posle jednog od njenih koncerata čuveni Salvador Dali klečao pred njom, ali Olivera Katarina kaže da to nije potpuna istina.
– Došao je u moju garderobu nakon koncerta, zagrlio me je i pokazivao mi dlanove: 'Šta ste to uradili? Zapalili ste mi ruke'. Mnogo je bilo poznatih koji su dolazili. Sve je počelo uspehom filma, a onda se nastavilo mojim ličnim uspehom – istakla je jugoslovenska filmska i muzička diva.
Njen filmografski opus koji podrazumeva uloge u desetak domaćih i dvadesetak inostranih filmova takođe je impresivan. Posebno se istakla ulogom u filmu "Skupljači perja" Aleksandra Saše Petrovića, za koji je nagrađena na festivalima u Moskvi i Veneciji.
Svojim glasom i harizmom jugoslovenska diva ubrzo je osvojila čitav svet. Njeni koncerti širom zemaljske kugle, interpretacije izvornih narodnih pesama i ciganskih romansi, kao i muzička eksploracija različitih žanrova - od srpske, grčke, do crnačke muzike - doneli su joj svetsku slavu i priznanje.
"Radio-televizija Italije" (RAI) proglasila ju je "najlepšim glasom Mediterana", dok su je u Francuskoj upoređivali s veličinama poput Edit Pjaf i Brižit Bardo.
Oliverina čuvena interpretacija pesme "Jedan dan posle kraja sveta", komponovane od strane legendarnog Šarla Dimona, ostala je zabeležena kao jedan od vrhunaca njene karijere.
Direktor pariške "Olimpije" Bruno Kokvatriks jednom prilikom došao je u Beograd samo kako bi upoznao Oliveru koja je svojim glasom razoružavala sve oko sebe.
Sa Brunom je 1968. potpisala ugovor, iako on dotada nije ni čuo kako Olivera peva. Oduševljene reakcije publike bile su mu u tom trenutku dovoljne.
Imala je 72 uzastopna koncerta u pariskoj "Olimpiji" s orkestrom Janike Balaša i diskografske kuće počele su se uskoro otimati za nju.
– To je bio zlatni period moje karijere. Posle velikog uspeha filma "Skupljači perja" u Kanu (1967), dobijala sam ponude sa svih strana u svetu i jedna od tih ponuda bila je 'Olimpija'. Nisam verovala da će biti toliko interesovanja. Iz dana u dan sam ja imala po dva, nekad i tri koncerta dnevno. To je bilo neverovatno. I mogla sam još toliko da se moji muzičari nisu umorili i raskukali da ih pustim kući, a ja sam imala neverovatnu energiju, mogla sam da pevam koliko god sam htela – prisetila se slavna Olivera Katarina.
Godine 2017. povodom pedesetogodišnjice filma "Skupljači perja", večna Jugoslovenka vratila se u Kan na filmski festival gde je otpevala svoju poznatu pesmu "Đelem, đelem", deleći svoj raskošni talenat sa publikom širom sveta.
Njenoj karijeri i doprinosu jugoslovenskoj kinematografiji kruna je stigla 2017. godine kada je nagrađena Zlatnim pečatom Jugoslovenske kinoteke, dok je 2020. godine dobila Nušićevu nagradu za životno delo.
Uvek obožavana diva zemlje koja više ne postoji, danas živi povučenim i, kako sama priznaje, pomalo usamljeničkim načinom života.
– Samujem u četiri zida, zaboravljena od većine prijatelja i kolega. Sačuvala sam dostojanstvo, pak, i nisam depresivna. Neću nikoga moliti – rekla je ona za medije svojevremeno.
Autor: Dubravka Bošković
