Očevidac najmasovnijeg ubistva u Srbiji, koje se pre pet godina dogodilo u Velikoj Ivanči, Aleksandar Stekić, rekao je da je u trenutku kada je Ljubiša Bogdanović krenuo u svoj krvavi pir spavao i da je kroz san čuo jak zvuk kao da su lupila vrata od promaje.

- Kada sam se probudio, izašao sam napolje, mama je bila na pragu i pucano joj je u bradu, pozvao sam tatu kako bi on zvao Hitnu pomoć. Tada sam izašao napolje, ali nikoga nisam video. Otišao sam do prvog komšije kako bih pozvao Hitnu pomoć sa fiksnog telefona. Tamo sam zatekao mrtvu ženu kod vrata i čoveka za stolom, isto ubijenog – rekao je Aleksandar Stekić.

Kako je rekao tada je shvatio da se nešto strašno desilo. Prema njegovim rečima, tada je krenuo da trči prema babi i kod treće kuće video je mrtvog komšiju kome je pucano u glavu. I tu je stao.

- Više nisam mogao da se krećem. U dvorištu moje babe bio je samo jedan policajac, razmišljao sam da bežim ali od straha nisam mogao. On me je priveo i mislio da sam ja to sve uradio, i to je trajalo sve dok nisu došli moj tata i stric – rekao je Stekić.

Prema njegovim rečima, posle toga više ništa nije isto u tom kraju, ali neće da se seli odatle.

- Neophodno je da prilikom svakog masovnog zločina, bez obzira koji je njegov uzrok, sagledamo one koji su neposredno direktne žrtve i koji su indirektne žrtve. Nažalost, u stručnoj javnosti nema ozbiljnih članaka koji bi govorili o tome šta se dešava sa ljudima koji se nalaze u neposrednoj blizini traumatskog događaja, ili su njihove sudbine socijalno, porodično ili sudbinski vezane – rekao je specijalista psihijatrije i stalni sudski veštakom u oblasti psihijatrije dr Siniša Pavun.

Kako kaže, nikada nije naišao ni na jednog člana koji bi u poslednjih tridesetak godina, analizirali šta je sa posledicama kod tih ljudi.

- U ovom događaju mi se prvi put susrećemo sa tim da nam osoba jasno odgovara da i on oseća da je žrtva nekog zločina. Ne mora to biti samo telesna povreda. Ne postoji čovek na koga to ne bi ostavilo posledicu. Ako u takvo selo želite da dovedete nekog čoveka ostaje jedan traumatizam koji svakako ostavlja posledicu po njihove živote – rekao je Pavun.

Bivši obaveštajac u službi državne bezbednosti Boža Spasić, rekao je da je teško reći da su masovni zločini “uvezeni”sa zapada, al ii da je činjenica da se ovakve stvari događaju u svim delovima sveta.

- Ono što je interesantno jeste da je ubica imao oružje koje je bilo na njegovo ime i da bi te podatke trebalo češće proveravati i češće kontrolisati. Ratovi su izrodili da se u našoj zemlji izrode ovakvi zločini. Ono što je interesantno jeste da se svi pitaju da li ima kod njih neko ko bi mogao da uradi takvo nešto – rekao je Spasić.

Kako kaže Mladen Mijatović, novinar televizije Pink, ovakve stvari su se uvek dešavale i uvek će se dešavati, ali se nada da neće biti toliko često, i kako je rekao ovo nije neka specifičnost Srbije i regiona i da se ovakve stvari dešavaju u celom svetu.

- Kada čovek vidi jedan leš to je teško za njegovu psihu, a sada kada je bilo trinaest, to je užasna i teška trauma, prvenstveni za ljude koji tamo žive i koji su izgubili svoje najmilije. Zločinac do tog trenutka nije pokazivao bilo kakav vid agresije. To je užasna tragedija i sigurno je ostavila ogromnu trauma - rekao je Mijatović.

Prema rečima forenzičara i bivšeg načelnika Uprave Beograda za forenziku Časlava Ristića, jako je teško raditi ovakva masovna ubistva, pogotovu što je slučaj bio izuzetno kompleksan.

- Forenzičari rade u grupama, čitavi timovi, obrađuju to lice mesta i oni moraju da prikupe, obezbede i fiksiraju sve relevantne tragove koji se nađu na licu mesta. Čaura, projektila, na lešu, na objektima i tragovi krvi. Imao sam dosta slučajeva gde sam radio takve uviđaje i veoma su teške situacije – rekao je Ristić.