Godinu dana je prošlo od kada je porodica Todorović izgubila jednog svog člana. Dalibor je jedan od troje koji su u noći 4. maja ubijeni u dvorištu Osnovne škole "Momčilo Živojinović" u mladenovačkom selu Dubona. Porodica se sa tim gubitkom u proteklih godinu dana nije pomirila, ali se nikada neće ni pomiriti, jer je Daliborov i odlazak još osmoro mladih bio nepravedan.
- Još ga čekamo i nadamo se nekom čudu. Želja za njim ne prestaje, kao ni uspomene koje je iza sebe ostavio. Ostavio je sebe u najlepšem svetlu, u najlepšim godinama, kao primer mlađim generacijama. Bio je momak sa prelepim manirima, harizmom, milim pogledom i snažnim zagrljajem, sa veliki srcem, emocijom i osećajem za ljude. Bio je pun ljubavi, pažnje, šale, smeha i neko ko je jako voleo muziku. Ostavio je osmeh, prelepe slike i snimke koje gledamo svakog dana. Sve dok pričamo o njemu, on će da bude svuda oko nas i živeće kroz nas - priča za Telegraf.rs Daliborova sestra Suzana.
Foto: Facebook.com/Dalibor Todorović
Meštani njihovog dela Dubona su, kao uspomenu na Daču, ali i brata i sestru Milana i Kristinu, koji su ubijeni iste noći, na zidu škole oslikali mural, kako oni nikada ne bi bili zaboravljeni. Porodica zbog takvog gesta oseća veliku zahvalnost. Dalibor je dobio i zasebni mural i to na zidu Tehničke škole u Mladenovcu, koju je pohađao. Mural su oslikali njegovi drugovi.
- To je jako lepo od njih i samo pokazuje kakav je moj Dača bio zapravo i kakvi su oni drugovi bili. Moj život je bez njega prazan - bez planova, radosti i sreće. Dan bez osmeha, a noć bez sna. I tako godinu dana. Svaki dan je isti, ništa se ne menja, kao programirani smo. Previše je teško. Kaži da ono što ne želiš sebi, ne poželiš ni drugima. Ovakav život nikom ne bih poželela - dodaje.
S obzirom na to da je ono što se u noći 4. maja dogodilo u Duboni i Malom Orašju toliko stravično da niko nije ostao imun, svi, kako kaže Suzana, mogu da saosećaju, ali "onaj ko to nije doživeo ne može da zna kako duša boli".
- Svi praznici, rođendani, slave, svuda fali. Đurđevdan će za koji dan, radostan praznik kad pletemo vence, kite se kapije, a nama je kapija za ceo život okićena, na njoj je umrlica. Uticaj Dačinog nedostatka ostavio je velike posledice sa kojima se borimo. Nećemo se oporaviti, ali učimo da živimo, borimo se iz dana u dan. Krst koji nosimo je pretežak, pa ponekad vera može da te, koliko-toliko, održi u svemu, da čovek ne potone - kaže Daliborova sestra.
Smatra da 4. dan treba da bude proglašen za dan žalosti, kao i 3. maj, u kom su nastradala još mlađa deca. Ističe da je to jedini način da, kao društvo, sačuvamo uspomenu i ne zaboravimo one čiji su životi oduzeti.
