Automobil je dugo bio parkiran ispred zgrade broj 62, a komšije su tada rekle da se čulo više rafala. Napadači su do mesta zločina došli pešice, na isti način su i pobegli. Pucnjava se prvo čula iz pravca obližnje pekare, a potom kraći rafali i sa druge strane, tako da se pretpostavlja da je u pitanju bila klasična "sačekuša". Pretpostavljalo se da su pucala dvojica napadača, a prema svedocima, bili su obučeni u crno i imali su "fantomke".

Tadašnji načelnik kriminalističke policije MUP Srbije Jadranko Petković na konferenciji za medije u aprilu 2003. izjavio je da je za ubistvo Trajkovića osumnjičen "zemunski klan", jer je, kako je naveo, "utvrđeno da je sa njima imao neraščićene račune oko droge".

Petković je kao izvršioce tog ubistva "obeležio" Ninoslava Konstantinovića, Milana Jurišića i Darka Miličevića, kao i Dejana Ranđelovića, čiji je zadatak navodno bio da namami Trajkovića.

"Oni su imali neke nerazjašnjene 'imovinske odnose' sa Trajkovićem u poslovanju drogom. Da bi rešili problem, odlučili su da ga ubiju, što su i učinili iz automatske puške u Zvečanskoj ulici", rekao je tada Petković.

Neposredno posle ubistva mediji su pisali, prema nezvaničnim informacijama, da se Goran Trajković bavio uterivanjem dugova. Ukoliko dužnici ne bi imali novca, Trajković bi im, navodno, uzimao automobile. Trajković je, inače, bio i vlasnik prodavnica auto-delova u Batajnici i Višnjičkoj ulici, a pričao je da ima menjačnicu u Mirijevu.

Goran Trajković je bio oženjen i sa suprugom Katarinom imao je sina i dvomesečnu ćerku.

Autor: