Na početku razgovora, rađenog u Herceg Novom na polovini filmskog festivala (1 - 7. 8) naša velika glumačka diva Milena Dravić rekla je:

- Obradovala me nagrada "Milan Žmukić" koju sam dobila na Filmskom festivalu Herceg Novi. Ima nečeg posebnog u tome kad dobijete nagradu sa imenom čoveka koga ste poznavali i cenili. Poznavala sam Žmukića, čelnika "Centar filma", čoveka koji je bio veliki znalac i koji je voleo kinematografiju, film, umetnike... Sećam se i kako se svim silama trudio da izgura razne projekte u baš teškim uslovima. Neponovljiv. I toliko zaslužan.

U Herceg Novi ste stigli posle festivala u Puli i na Paliću…

- Ne mogu reći da sam bez bojazni krenula u Pulu, bojazni u smislu da li ću imati snage, da li ću fizički moći... Obradovalo me kada sam na aerodromu ugledala lica dvoje ljudi koje sam poznavala od davnina, držali su divan restoran gde smo svojevremeno provodili divne večeri i trenutke. Bračni par Miro i Dalida. A dočekao nas je Milan Rošula, osnivač i prvi čovek Srpskog kulturnog centra. Od samog starta do kraja boravka oni su učinili da sve bude na najvišem nivou. Dugujem im ogromnu zahvalnost, kao i direktorki Pulskog festivala Gordani Ristović. Milan je čovek koji iz entuzijazma i istinske ljubavi bez sistemske podrške vodi taj centar. Kako se snalazi, to samo on zna, ali sve besprekorno uradi. Retko se sreće takav posvećenik, takav znalac, više je nego dragocen. Zauvek ću pamtiti otvaranje izložbe autora Stefana Arsenijevića i Maja Medić u Srpskom kulturnom centu, Ribarsku ulicu u kojoj se nalazi. Bila je prepuna ljudi. Ljudi iskrenih osmeha, pogleda, očiju punih ljubavi. Šerbedžija ju je otvorio. Sve nas je dirnuo stihovima Tina Ujevića. I sutradan promociju monografije o meni u prepunom kinu "Vali". U publici i Miljenko Jergović i Vedrana Rudan. Kakav kompliment za mene. S Vedranom sam se tada upoznala, posle smo išle i na piće. Božanstvene su bile reakcije publike. To mi je na neki način dalo snagu.

U Areni ste doživeli ovacije, jeste li ih očekivali?

- Nizali su se događaji, što zvanični što nezvanični, tih dana u Puli. Svaki je donosio svoje ushićenje. A trenutak zvani Arena je bio sasvim neočekivan. Naime, zaista izuzetna direktorka Pulskog festivala, gospođa Gordana Ristović, smestila me je u gledalište uz kompozitora Alfija Kabilja i glumca Igora Gala, obojica su te večeri dobili nagrade za životno delo. Svečanost otvaranja je počela i u datom trenutku voditeljka je sa scene uz nekoliko napomena o mom glumačkom radu, o tome da sam bila nerazdvojivi deo tog festivala, saopštila da sam tu, u gledalištu. Potom me osvetlio reflektorski snop, a ja sam ustala. I tog trenutka nastaje nešto što nisam mogla ni slutiti ni sanjati. Kreće gromoglasan aplauz, hiljade ljudi na nogama, puna Arena aplaudira. Bivalo je sve jače i jače, prolamalo se, odzvanjalo, orilo se sve. I trajalo. Nisam čovek koji pati od toga da mu se aplaudira i da ga tapšu, ni doslovno ni metaforično. Ali u tom gromoglasnom aplauzu te noći u Areni... kao da su se spojili i svi aplauzi cele bivše Juge. Blesnuli u punom sjaju i snazi tragovi jednog nestalog vremena, pa i života. A tu, u toj Areni sam počela, bila sa svojim prvim filmom "Vrata ostaju otvorena" Františeka Čapa, samo koju godinu kasnije bila najmlađi dobitnik "Zlatne arene" za ulogu Malene u filmu "Prekobrojna" velikog reditelja Branka Bauera i saradnika mu Kreše Golika. Šta me najviše dirnulo. Svi ti događaji, sve te reakcije ljudi. Bilo je ne samo snažno i sjajno. Bilo je iskreno! Umem to da procenim, verujte. I zato me to na neki način i ozdravilo.

Da li je pobudilo sećanja na neke ranije godine, davne događaje, pulske festivale...?

- Projekcije, filmovi, uloge, nagrade, prijem kod Tita i Jovanke na kojem su bili i Sofija Loren i Karlo Ponti, kolege, prijatelji, ljudi sa kojima sam radila... sve to prođe kroz glavu... Osvežilo se i pamćenje na, u mom sećanju zauvek utisnut, brod "Istra". Tu smo se skupljali, družili i tu je svirao odličan bend. A ja sam obožavala da igram pa sam na tom brodu bila inventar. Satima sam neprekidno igrala. Srećom, tada nije bilo žute štampe pa je čovek mogao normalno i da se raduje ili da tuguje i da zaigra. Sad ne smeš ni da se razboliš ni da se veseliš da mediji od toga ne naprave pakao bljutavosti i ogavnosti. I nije reč samo o čoveku koga mediji čereče - mada je i to nedopustivo, valjda svako ima pravo na minimum dostojanstva - nego o publici, o ljudima kojima se šalju zapravo otrovne poruke. No, to je posebna tema da se sad ne bavim ja njome. Nek se bave oni koji su odgovorni za mentalno zdravlje nacije, oni kojima ovaj duhovni ponor neće oprostiti ni život ni istorija. Što se mene tiče, posle Pule usledio je Palić, takođe prepun utisaka.

A ti utisci su?

- Tu nas je dočekao i potom kormilo vodio Radoslav Zelenović, čovek bez koga Jugoslovenska kinoteka ne bi bila to što danas jeste, ni Palićki festival. Bila sam član Saveta osam godina i znam kako smo se borili da festival postane renomiran, cenjen, te je prošle godine i nagrađen kao najbolji evropski. Promocija monografije je bila za pamćenje, a izložbu je tako sjajnim, biranim rečima otvorila moja draga koleginica i naša velika glumica Mira Banjac, koja je takođe presedavala Savetu festivala. Publika, razgovori, ushićenje, sećanja...

I, ukratko, šta je obeležilo vašu karijeru?

- Vidite, čitav život sam se strahovito trudila da ono što radim bude najbolje moguće, bilo da je u pozorištu, na filmu ili televiziji. Imala sam sjajne saradnike, velike reditelje i partnere i u takvim uslovima bilo je moguće ostvariti uloge sa kojima si bio zadovoljan. Dobila sam dosta nagrada, možda i previše, međutim ako u dubini duše nisam bila zadovoljna određenom ulogom, onda je nijedna nagrada ne bi činila vrednom. Najvažnije mi je bilo da kada vidim ono što sam uradila da budem zadovoljna, a moji kriterijumi i zahtevi - prvenstveno prema sebi - nisu mali.

Zahvaljujući se prisutnima na promociji pomenuli ste i Dragana, rekli da je tu...

- Rekla sam ono što sam mislila i osećala... U životu je možda i najvažnije kakvog partnera imaš. Ja sam imala Dragana, skoro 45 godina. Bio mi je ogromna podrška u raznim, i u najtežim situacijama. Ti susreti, razgovori, otvaranja, promocije, jesu prilike u kojima podrška kakvu mi je pružao daje posebnu snagu, a ja sam osećala da je imam. Na Paliću sam, što mi je velika čast, dobila i jubilarni srebrnjak - priznanje koje je festival dodeljivao zaslužnima povodom 25 godina postojanja. Ponosna sam što sam svim srcem radila za festival i srećna što je gledalište, kad sam nagradu primala, bilo prepuno publike koja, kako sam i naglasila, i može i treba da pomogne da opstanak i visok nivo festivala ne dođu u pitanje nijednog trenutka. Jer i publika je, ili publika je pre svih, borac za pravu stvar, za umetnost i kulturu ove zemlje.

Na Paliću ste plesali sa Brajanom Koksom?

- Jedno veče smo, onako opušteno, neobavezno sedeli na terasi "Male gostione" Mira Banjac, Zelenović i još par ljudi. Divno smo se družili, razgovarali o svemu i svačemu, smejali... Za susednim stolom sedeo je veliki glumac Brajan Koks, gost festvala, sa svojim društvom. Celo veče je svirala lepa muzika. I već smo krenuli da odlazimo kad su nam se, što bi se reklo, putevi ukrstili. Upoznali smo se, razmenili pokoju reč, Mira Banjac ga je duhovito pozdravila sa "gospodine Čerčil", on se slatko nasmejao... I u jednom trenutku smo, uz tu lepu muziku, on i ja zaplesali... Sjajna atmosfera, divan trenutak. Ali ja više nisam ona Milena sa broda "Istra". Oprostili smo se, on je rekao da odlazi kod Fajnsa koji završava film o Nurejevu. To me je podsetilo na moj susret sa Nurejevom davnih dana u Londonu na projekciji Makovog WR-a. Ima priča o tome u monografiji.

Sledeća stanica vašeg letošnjeg putešestvija je Herceg Novi, gde evo sada i razgovaramo…

- Došla sam u Herceg Novi da bih otvorila 32. Montenegro film festival… Volim taj festival. Bivala sam na njemu dosta puta. Jedne godine smo Dragan i ja spremili za otvaranje čitav program. Poznato je, u tim krajevima smo nas dvoje leta provodili pa sam i zato vezana za Novi. Sve ovo putešestvije o kojem smo pričali me naravno i iscrpelo. Stigla sam u Igalo tri dana pre otvaranja upravo da bih se adaptirala, pripremila. I sve je bilo, što bi se reklo, kako treba. Međutim, baš u danu otvaranja došlo je do zdravstvenih problema. Napad, kako lekari kažu, opstruktivnog bronhitisa. Nisam mogla da dišem, do daha da dođem, što je kao po domino sistemu dovelo do potpune slabosti organizma. Lekari su procenili da neću izdržati na nogama. Tako da nisam mogla da izađem pred publiku, te sam se obratila pisanim putem. Zoran Živković iz hercegnovskog festivala, koji je veliki majstor svoga posla, mi je u ovoj situaciji bio od velike pomoći, kao i doktorka Marina Delić sa svojom ekipom. Hvala im! Nadajmo se najboljem, ali ova situacija me opomenula da moram malo da se primirim. Neću moći do daljeg da se odazovem raznim pozivima. Ali, ako to publici bude činilo radost, nek putuju izložba i knjiga o meni.