27. januar je dan posvećen prvom srpskom arhiepiskopu Savi, sinu Stefana Nemanje, velikog župana srpskog.

Život Svetog Save označava i početak naše prosvete u srednjem veku. Srbi ga slave kao prvog učitelja i postoje mnoge priče, pesme i legende u kojima Sava podučava srpski narod raznim veštinama.

Sava je 1219. uspeo da obezbedi samostalnost srpske crkve i postao njen prvi arhiepiskop. za sedište arhiepiskopije odredio je Manastir Žiču, a pravoslavnu crkvu razdelio je u osam episkopija. Za svoga života najviše vremena posvetio je organizaciji srpske crkve i države, kao i prosvećivanju srpskog naroda. napisao je žitije Svetog Simeona, odnosno biografiju svog oca Stefana Nemanje, zatim, karejski, hilandarski i studenički tipik, gde je propisao pravila života u manastirima i u crkvi. Uradio je zakonopravo, poznato i pod nazivom Krčmarija Svetog Save.

Večernja sa litijom, svečana jutrenja i svete liturgije, sve uz pojanje pesama u kojima se veličaju dela Svetog Save, sačuvana su u svim krajevima gde žive Srbi. A Svetosavske akademije i svečanosti održavaju se u svim srpskim krajevima.

Knez Miloš je naredbom od 5. februara 1827.proglasio Dan Svetog Save za neradni, a onima koji ne bi tog dana došli u crkvu ili dućan zatvorili bili bi kažnjeni. Namestništvo kneza Mihaila Obrenovića odredilo je 2. januara 1840.da se Sveti Sava smatra školskim patronom. Tada su uvedene i školske proslave po gimnazijama.

U srpskom narodu rašireno je verovanje da je Sveti Sava činio čuda. Mnogi mu se i danas molitvom obraćaju da im pomogne. Svetu Sava je pravi primer epifanije - verovanja da svetitelji često pohode ljude u ovozemaljskom svetu. Veruje se da on stalno putuje po svim zemljama gde žive Srbi.

Svetom Savi narod je pripisuje razne božanske moći. Jedna od njih , po ugledu na starozavetnog Mojsija, jeste i sposobnost da jednim udarcem štapa stvori izvor vode u potpuno bezvodnom kraju. Srpski narod smatra da se tamo dobija životna moć, da se leče mnoge bolesti, pa su oko takvih izvora podizane mnoge bogomolje.

U predelu Takova, čije je stanovništvo većinom poreklom iz dinarskih krajeva. kultne vode su srazmerno česte. Vode su starije od današnjih stanovnika i verovatno su oni kult poštovanja vode nasledili od nekadašnjih stanovnika. Najpoznatija i najposećenija takva svetinja je na Savincu. Narod veruje da vod aiz tih izvora ima moć da leči očne bolesti, glavobolju i groznicu.

Slavi se kao krsna slava.

Narodni običaji na Svetog Savu

Ο Svetom Savi postoje mnoge angedote i priče, ali je narod ispreo i prave legende, u koje je uneo i elemente mnogih drugih priča. On je putujući Božji čovek, putuje po srpskim zemljama, zavodi red i blagostanje, uči narod kako da ore, kopa, kresanjem ognjila kako da dobije vatru, žene uči da kuvaju, mese hleb, tkaju, pletu, prave sir i kiselo mleko, kovače da kuju gvožđe, kako se sadi loza, kako se dobija vino...

U Čačku, majke koje imaju decu školskog uzrasta, spremaju na ovaj dan žito. U takovskom kraju veruje se da su svi vuci, psi Svetog Save. Uvreženo je mišljenje da je on gospodar vukova i da vukovima određuje koje torove smeju da napadaju zimi. U Hercegovini opet pričaju da je Sveti Sava bio nekada pastir, pa jednom njegov pas blago ujede zalutalu ovcu. Sava se naljuti i prokle kera da više ništa ne jede osim onog što otme. Tako je taj pas pobegao u planinu i postao vuk.

Ο Savindanu se ne rade teži poslovi. U nekim krajevima se ne radi ništa. Negde poste celu nedelju pre Savindana.

Simbolika na Svetog Savu

Postoji mnogo srpskih narodnih verovanja vezanih za Savindan, među kojima i to da ako na Svetog Savu grmi, desiće se važni događaji u zemlji.

Godina 1995. je sav srpski rod opomenula velikom grmljavinom. Uz grmljavinu, išlo je i nevreme, kao nedvosmislen znak prisustva Božjeg i opomene Božje.

Čak su i stari, paganski narodi, koji nisu znali za istinitog Boga, svojim vrhovnim bogovima (Zevsu, Jupiteru, Indri, Perunu, Toru) davali oblast munje i groma kao po preimućstvu božanske opomene i božanskoga oružja. I taj znak je svako mogao da vidi i čuje, samo ako je hteo da otvori oči i uši. Grmljavina je na Svetog Savu zabeležena u narodnoj pesmi o početku bune protiv dahija 1804. godine:

Treću Sveci vrgoše priliku, grom zagrme na Svetoga Savu, usred zime, kad mu vreme nije, sinu munja na Časne Verige, potrese se zemlja od Istoka, da se Srblji na oružje dižu, al se Srblji dignut ne smjedoše...