Car Dioklecijan posetio je jednom grad Nikomidiju sa zlim umišljajem, da tu potpuno istrebi hrišćane. Kad je počeo bezdušno da muči hrišćane pojavio se pred njim sveti Anikita, jedan od gradonačelnika, i počeo neustrašivo da ispoveda pred carem svoju veru u Hrista. Osim toga rekao je za statue idola da su gluvo i nemo kamenje i da je klanjanje njima nedostojno razumnog čoveka.

To je potpuno razljutilo cara Dioklecijana pa je naredio da mu odseku jezik. Božjom silom Anikita je i dalje govorio. Posle toga su ga tukli toliko snažno da su mu kosti provirile kroz kožu, ali on se uporno osmehivao i ponavljao da je Hrist jedini Bog. Tada su pustili krvoločnog lava na njega, koji se, kada ga je ugledao, umirio i počeo da ga mazi svojim šapama.

Sveti Anikita se zahvalio Bogu što ga je spasio i u tom trenutku dogodio se strašan zemljotres koji je srušio Herkulov hram. Dioklecijana ni to nije uverilo u Božju moć pa je naredio da nastave sa najstrašnijim mučenjem. Anikita se tad pomolio Bogu da ga spasi svih muka kako bi ljudi, videvši Božju moć, smogli snage da se usprotive njegovom mučitelju verujući da će ih Bog spasiti.

Nakon što se uverio svojim očima u Božju moć, Fotije je odbacio svaki strah, izašao ispred okupljenog naroda i prišao Anikiti i počeo da grli Anitiku nazivajući ga ocem i posrednikom svog spasenja. Zatim se obratio caru rečima: "Zastidi se, idolopokloniče! Bogovi su tvoji ništavila". Car je momentalno naredio da ga poseku mačem, ali kad je dželat zamahnuo mačem, Božja sila ja učinila da sam sebe poseče po nogama.

Posle ih je obojicu dugo mučio, da bi ih bacio u tamnicu u kojoj su proveli tri godine.

Pročitajte još: Jedan od najređih prizora: Japanac pronašao kraj duge (FOTO)

Pošto ih je bezuspešno mučio, na kraju je naredio da se napravi ogromna peć u koju je moglo da stane mnogo ljudi. Nameravao je da u toj peći spali, ne samo Anikita i Fotiju, već i sve hrišćane koje bude pronašao. Hrišćani nisu čekali da ih neznabošci pronađu već su svojevoljno žurili da uđu u peć i sve vreme su vikali: "Hrišćani smo! poštujemo Boga jedinoga".

U peć su prvo ušli Anikita i Fotije, a zatim i brojni hrišćani i svi zajedno su podigli ruke ka nebu i govorili: "Blagodarimo Ti, svesilni Bože Oče, što si nas Jedinorodnim Tvojim Sinom, Gospodom našim Isusom Hristom, sabrao na ovaj mučenički venac; molimo Ti se, Svemilosrdni, pruži odozgo ruke Svoje i primi duše naše u večni pokoj koji si ugotovio ispovednicima Tvojim". Moleći se tako, svi su umrli. Kada su sluge gvozdenim spravama izvlačili tela svetaca Anikite i Fotije, videli su da im tela i kosa ostali potpuno neoštećeni od vatre.

Sveti Nikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju i u narodu se veruje da na današnji dan treba izgovoriti svojevrsnu besedu kako bi vam "krenulo nabolje".

Beseda koju treba da izgovorite na današnji dan glasi:

Nauči se poštovati i voleti male i proste ljude. Takvih je najviše na zemlji; takvih je najviše i u carstvu Božjem. Kod njih nema gordosti, tj. osnovnog bezumlja, od koga boluju duše bogatih i silnih ovoga sveta. Oni izvršavaju svoju dužnost u ovome svetu često savršeno, pa ipak im izgleda smešno, kad ih neko pohvaljuje za to; dok velikaši traže pohvalu za svako svoje delo, često i nesavršeno izvršeno.