Sudbina me je vodila u drugu državu, trebalo je da se preselim na Maltu i bio sam rešen da otkrijem šta se sve krije na tom putu. Pozvao sam vračaru. To je bio prvi i jedini put u životu, a do danas ne prestajem da se kajem. Ne zato što verujem u to, ne zato što magija "radi", već zato što takve reči niko ne treba da čuje.
Šta mi je to trebalo? Ja sam religiozan, verujem u Boga, a ne u "moći" izvesne Pelagije.
"Hajde, čisto da vidim", pomislio sam i ta znatiželja mi je donela pravi pakao.
Ta Pelagija, živela je na Novom Beogradu. Trebalo je samo da joj se najavim i uz kaficu saznam da li me čeka sreća. Mladić od 22 godine za srećom je vapio. A ona je počela da priča o grobu!
Ozbiljan, dubok ženski glas obaveštava me da je kod Pelagije baš velika gužva, da moram da pričekam tri dana. Za mene, to su bile tri godine. Nije li mala stvar otkriti svoju sudbinu?
Moje misli nisu bile vedre, strepeo sam od nečeg lošeg, podilazila me je jeza.
Dan koji nikada neću zaboraviti
Došao je taj dan.
Oko 11 sati ujutru stajao sam ispred zgrade i posmatrao ljude koji dolaze. Pikavac je dogoreo, vreme je nemilosrdno teklo. Prekrstio sam se i ušao u zgradu.
Ispred njenog stana - gužva. Nije moglo da se prođe, a vrata od stana su bila otvorena. Unutra dve žene: Pelagija i njena pomoćnica koja kuva kafe.
Došao sam na red...
Brzinska kafa na terasi bila je priprema za pakao vračare.
Svaki gutljaj mi je bio sve teži, iako kafu obožavam. Pelagijina je bila "gorka".
"Ti si sledeći", prenula me je žena.
Došao sam do malog uzanog hodnika, a sa leve strane je bila soba vračare, za koju se govorilo da je slepa ili slabovida.
Sedela je u fotelji, preko jednog naslona za ruke je prebacila noge, držala je moju šolju, a oko sebe je imala mnogo ikona.
Na malom stoju iz doba Juge, stajala je velika ikona, dok su se oko nje ređale novčanice ljudi koji su bili već tu.
Kada bi se taj novc strpao u kofer, izgledalo bi kao u onim krimi-filmovima.
Foto: Pixabay.com
Priča od koje mi se i danas ledi krv
Počela je da posmatra šolju, pa je pogledala u plafon, ponovo u mene, pa u šolju. Nije mi bilo svejedno.
Onda je krenula da veze stvari od kojih mi je umalo pozlilo. Rekla mi je da je moja porodica prokleta i da sa roditeljima nisam u nekim odnosima, da smo sve izgubili zbog nekoga iz porodice ko je bio veliki alkoholičar.
Već tada sam znao da nešto nije u redu.
Nastavila je strogim tonom o tome kako mi je rođena tetka bacila crnu magiju sa zemlje tri groba, od kojih je jedan grob nekog deteta. Takođe mi je rekla da ću ubiti svog oca, ali ona nije znala da sam, uprkos njenim rečima, postao svestan njenih laži.
"Tamo živ nećeš stići"
Put na Maltu joj nisam spominjao, a onda mi je ona rekla da imam neki put koji mi stoji, ali da nikako ne krećem, jer ću na tom putu i poginuti.
Sećam se njenih reči "ne kreći tamo, jer živ nećeš stići".
Prošla me je, ipak, neka jeza, jer sam znao da putujem.
Dala mi je cedelju da idem u neki manastir, i rekla da mi je to jedini spas.
Kap koja je prelila čašu
Dok mi je nabrajala sva ta crnila, rekla mi je da nikada, ali nikada ne upisujem auto-školu jer ću poginuti u kolima, to mi je sudbina.
Kada sam ja počeo da prevrćem očima, ona me je bledo gledala i ja sam znao da ona nije slepa, jasno je bilo da ona vidi i bolje do mene.
Tada sam ustao i rekao joj da laže! Kako je moguće da mi spominje dve pogibije, imovinu i nekoga ko je bio alkoholičar u kući, jer takve nemamo u porodici, a od imovine ne samo da ništa izgubili nismo, već smo i stekli.
Ostavio sam joj 500 dinara na stolu, jer barem se potrudila da lepo laže, a evo, osam godina nakon svega toga, ja sam živ i zdrav i nadam se da ću biti još dugo, oca nisam ubio, imovinu nisam izgubio, a gospođa možda još laže ljude.
