Post ne može samo da se svede na hranu, već i na ostale hrišćanske vrline. On nije sam po sebi cilj, već nas uvodi u ono što je najbitnije - a to je zajednica sa Bogom
Danas počinje poslednja nedelja Vaskršnjeg posta, koja se od davnina računa kao najstroža. Zašto je to tako, objasnio nam je Protojerej Ivan Vesić iz saborne crkve Svetog Georgija u Smederevu.
Zašto se poslednja nedelja Vaskršnjeg posta naziva Strasna nedelja?
- U čitavom Starom zavetu se javlja post. Mnogi su postili, sve do Novog zaveta, do samog gospoda Isusa Hrista, koji je takođe postio. Vidimo taj post od 40 dana, koji je i on držao, pre nego što je javno počeo da istupa pred ljudima. Na osnovu tog četrdesetodnevnog posta koji je on imao, javlja se ovaj veliki Vaskršnji post koji je i sada u toku.
Poslednja nedelja, koja je sedma nakon pomenutih 40 dana, je takozvana Strasna ili Stradalna nedelja. Reč "strast" vodi poreklo od staroslovenskog jezika, što znači "stradanje". U toj nedelji mi se podsećamo na sve one događaje koji su se zbili pre stradanja Hristovog. Od izdaje Hrista, do Tajne večere koja se zbila kada je ustanovljena Sveta tajna, njegovo suđenje pred Pilatom, njegovom razapinjanju na krst, njegovom boravljenju u grobu i, onoga ka čemu idemo, najvećem događaju i prazniku, vaskrsenja Hristovog.
Strasna nedelja se ispoljava kroz intenzivniji način bogosluženja, vernici dolaze u crkvu, takoreći se podobljavaju stradanju Hristovom. Mi sada "stradavamo" sa Hristom, da bismo sa njim i vaskrsli.
Ovo je nedelja koja je dodata četrdesetodnevnom postu i služi za sećanje na sve događaje: Veliki petak - njegovo stradanje i razapinjanje na krst. Njegovo boravljanje u grobu za Veliku subotu, za koju se kaže i u samoj molitvi: "Da umukne svaka stvar, jer je Bog umro za čoveka" i za kraj Vaskrsenje u nedelju - ističe naš sagovornik.
Koji je cilj posta?
Što se samog hrišćanskog posta tiče, Protojerej Ivan naglašava da moramo da obratimo pažnju na to šta zapravo on znači i predstavlja. Post ne predstavlja samo suzdržavanje od hrane, već kako on objašnjava, to je hrišćanska disciplina, takoreći podvig - uzdignuti se iznad svoje prirode.
- Da se ne mirimo sa našom palom prirodom, smrtnom, već hoćemo da se uzdignemo i približimo onome za šta nas je Gospod i pripremio - za život večni. Zato se naziva podvig i znači uzdići se - dodaje.
Post ne može samo da se svede na hranu, već i na ostale hrišćanske vrline. On nije sam po sebi cilj, već nas uvodi u ono što je najbitnije, a to je zajednica sa Bogom, govori protojerej. I svaki taj hrišćanski podvig, u kom je i post, milosrđe i slično, on mora da bude krunisan zajednicom sa Hristom u liturgiji i Svetom pričešću.
- To je cilj, da bismo ostvarili ono šta je Gospod pripremao pre nego što je stvorio i svet i čoveka, a to je da ovaj svet postoji večno. Da bi se to ostvarilo, Hristos je došao u ovaj svet. Drugo lice Svete trojice, sin Božji, se očovečio, postao jedan od nas, pretrpeo sve zarad nas i stradao. Ali, pošto je on gospodar života, nije mogao da bude zadržan u smrti, već vaskrsava.
To njegovo vaskrsenje je zapravo i zalog našeg vaskrsenja - da svi mi koji smo ušli u zajednicu sa njim, jednoga dana po njegovom drugom dolasku, kao što je i obećao, vaskrsnemo. To je suština hrišćanskog života - da ostvarimo život večni, koji nam je obećan.
Post i podvig je slobodno odricanje, vođen slobodom naše volje. Mi se odričemo našeg "ja", zarad zajednice sa drugim, u kome vidimo Hrista. To se zasniva na tome da "ne mogu ja sam sebi da budem dovoljan i sam sebi da ostvarim vaskrsenje" - navodi protojerej Ivan Vesić.
Autor:
