Na putu prema Šumskoj kući na Rudniku sa jedne od strana glavnog puta nalazi se deponija, klasični otpad ili đubrište na kome se može primetiti svašta, od mašina za suđe, televizora, stolova, nameštaja. Da li se radi o ljudskom nemaru, nameri, nuždi ili tome slično, nevažno je, važno je da se uništava jedan od najčistijih delova najstarije vazdušne banje u Srbiji, proglašene pre skoro tačno 100 godina, još davne 1922. godine.
Na zaprepašćenje onih koji stvarno neguju prirodu i čuvaju stečeno prirodno nasleđe može se uočiti velika količina raznih stvari, nabacanih u jedan jarak.
Vidimo u poslednje vreme sve više glasova koji pozivaju na pozornost kada su u pitanju ekologija i uopšte zaštita životne sredine, upućuju se uopštene kritike na račun svega i svačega, spočitava svakome i "onima iznad", iz opravdanih ili neopravdanih razloga, ovaj ili onaj navodni prekršaj i (ne)potpisani ugovor, a sve pod plaštom borbe za čistiji vazduh, zemlju, vodu, prirodu.
A na drugoj strani, za sve to vreme, šta se čini?
Foto: RINA
Ljudskoj bahatosti kraja nema, baca se smeće, ono što je priroda uredila i stvorila uništavamo, ostavljamo staro gde mu nije mesto, odlažemo otpad i smeće u reke, jezera, ne brinemo dovoljno o kvalitetu energenata koje koristimo čak i kada to možemo finansijski da iskontrolišemo.
Iskorišćavamo svaku priliku da nešto podvedemo politizaciji i nastojanju da nazoviproblem poprimi političke obrise dok istovremeno ekološke probleme u svom domenu guramo pod tepih.
Promenimo navike ili, u suprotnom, ne tražimo izgovore, pođimo od sebe, ne očekujući od drugih ništa više što sami nismo u stanju da pružimo. Koliko štitimo prirodu, štitiće i ona nas.
