Ako ste se ikada malo više interesovali za zemlju sambe i karnevala, zemlju fudbala i lepih žena, zemlju sa najviše aerodroma na svetu, u kojoj se govori gotovo 180 jezika onda ste verovatno čuli i za Marsela da Silvu, poznatijeg kao Meštre Pulmao.
Ovog Brazilca je u Beograd pre više od deceniju dovela kapuera, po čemu je poznat i u svetu i to kao jedan od deset najboljih kapuerista u svojoj kategoriji.
“Prvi put sam došao 2004. godine zbog seminara za kapueru. Nikada pre toga nisam čuo za Srbiju, nisam ni znao gde se ta zemlja nalazi. Godine 2008. držao sam seminar u Parizu kada mi je jedan dečak prišao i pitao me da dođem u Srbiju i vodim grupu, rekao sam videćemo. To je bio moj drugi dolazak, a zatim i treći, četvrti, deseti, na dva meseca, i evo sada živim ovde”, priseća se majstor kapuere za Otvorenikofer.rs.
Zadržala ga je posvećenost poslu i rešenost da na Balkanu stvori mesto koje će okupljati Brazilce koji dolaze da posete ovo područje ili tu žive. S druge strane, želeo je da Balkance koji se interesuju za brazilsku kulturu, jezik i običaje upozna sa tim.
“Sve što sam u životu radio, radio sam kako treba. Ja ništa ne znam da radim na pola, ili radim ili ne radim. Počeo sam ovde sa grupom i onda sam u nekom trenutku pomislio: ‘Ne mogu da idem i dolazim na dva meseca’. Tada sam rekao: ‘ok, hoću da imam ozbiljnu grupu, da vodim Centar brazilske kulture’, a za to je bilo potrebno da budem ovde. Tako sam 2013. godine došao u Beograd da živim”.
Kao i svakom strancu u tuđoj državi bilo mu je potrebno vreme da se navikne na drugačiji život, pre svega na zimu i srpski jezik.
“U početku mi je sve bilo čudno. Posebno zima i sneg. Nikad takvu zimu nisam osetio. U Riju je zimi 20 stepeni. I srpski je težak, posebno padeži. U početku odem u prodavnicu, biram po slikama, onda stignem kući i shvatim: ‘O, Bože, to nije to’. Ajvar sam jeo svaki dan. Svaki dan sam sedeo u sobi i gledao crtane za decu od dve godine, učio sam po jednu reč, kao ‘kuućaaa’. Bio sam kao papagaj, čujem neku reč i ponavljam. Nisam želeo da pričam s ljudima na engleskom, jer sam hteo da naučim srpski. Znam mnogo ljudi koji žive ovde dugo i ne razumeju ništa, jer su samo na engleskom pričali. Pitaju me ‘how are you?’, ne ne ‘how are you?’, zaboravi. U nekom momentu sam shvatio da je bolje da me ljudi razumeju, ako bih čekao da naučim kako treba, onda nikada ne bih pričao srpski.”
Život pre Beograda
“Za priču o mom životu potrebno je bar sto godina. Živeo sam na ulici u Rio de Ženeiru. Moja porodica stvarno nije imala ništa, otišao sam da živim sam. U tom trenutku sam imao 13 godina. Rio de Žaneiro je stvarno opasan, ima mnogo droge. Dok sam trenirao kapueru išao sam u školu, ali za to je bila potrebna unutrašnja snaga. Odes da radiš, neko uperi u tebe pistolj i nikad se više ne vratiš. Onda sam rekao sebi: ‘ja to neću, moram da imam drugi život’.
Kada sam počeo da gledam kako ljudi žive u Kopakabani rekao sam: ‘e, takav život hoću’. Dvadeset godina kasnije postao sam profesor kapuere, držao treninge poznatim glumcima, bogatim ljudima, bio sam stalno u novinama, svi su o meni govorili… Bio sam tu gde sam želeo da budem – stan sa pogledom na plažu, lep auto, moji video snimci su gledani, ljudi me zovu da idem na seminare… To nisam mogao ni da zamislim.”
Kako jedan trinaestogodišnji dečak koji živi u takvim uslovima može da zna šta želi i kako to da ostvari, Pulmao objašnjava:
“Kada ljudi dođu da mi traže pomoć, ja tačno znam njegovu situaciju, jer sam prošao kroz to. Svako od nas može da misli kako je teško u Africi, ali ako nisi bio tamo ne znaš. Ja mogu da pričam koliko je loša ulica, koliko je loše kada gledaš kako nekoga ubijaju, kako taj neko umire. Ti možeš da pretpostaviš kako to izgleda, ali ne znaš, moraš da doživiš. Zašto to pričam? Mislim da Bog ima nešto za mene i kaže: ‘hoću da te naučim ovome, da kada druga osoba dođe da ti traži pomoć, ti ćeš znati tačno šta joj treba’. Ja sam znao da moram da učim, to je bila jedina opcija. Kada imaš samo jednu šansu, ako je ne iskoristiš gotovo. Kada znaš šta te čeka nazad, ne želiš da se vratiš, već gledaš samo napred, a ja sam znao da me ne čeka topla kuća”.
Brazil i Srbiju baš i ne može da poredi, kaže, drugačije je.
“Ovde ljudi malo nemaju strpljenja, nervozni su i agresivni u vožnji. U Riju toga nema, opasan je grad i onda nikad ne znaš da li neko u automobilu ima pištolj. Druga stvar je što u Riju ima sunca tokom cele godine, što utiče i na raspoloženje. Kad ljude ovde pitaš kako su ne kažu ti dobro nego: ‘ah, onako, boli me to i to’, ali kad ih sretneš u petak u gradu kažu: ‘kao u Brazilu, žurka!’. Teško mi je bilo i da se naviknem da ujutru ne kažu ni dobro jutro, ali to je kultura. U Beogradu je dobro, za mene super, mirno. Imam ovde svoju ekipu, pravim svoju Srbiju, kapuera je moja plaža, moj spas.”
“Kad me pitaju ‘je l’ ne želiš da se vratiš u Rio?’, naravno da želim, ali ne da mi fali ili da moram da se vratim. Živeo sam i takav i takav život tamo, i na ulici i u svom stanu. Kada sam došao, govorili su mi: ‘ovde nije kao u Riju, ovde se živi loše, teško je’. Ništa na svetu nije lako, za nešto lepo mora da se vežba, da se uči, treba snage, da se radi. Može sve što hoćeš, ako stvarno želiš. Vidiš ja ne pričam lepo, ali već 12 godina imam Centar brazilske kulture ovde.”
U Beogradu živi sa devojkom, dok u Brazilu ima dva sina, od 8 i 20 godina. Prošle godine je odlikovan medaljom komendador i sada je Sr, prvi čovek meštre kapuere u celom Brazilu koji tu medalju ima. Svakog meseca putuje po svetu da drži seminare, a slobodno vreme provodi trenirajući.
“Bio sam u Njujorku, Bostonu, sad idem u Argentinu, pa onda u Nemačku. Kad sam slobodan treniram, plivam svaki dan. Spavam maksimum 3 sata, pišem projekat, a sada i drugu knjigu. Kada imam odmor idem na Ilja de Grande, ostrvo nedaleko od Rio de Žaneira, nema telefona, nema ničega, samo voda i ribe. Život se ne živi kako se šta dešava, uvek imam plan. Danas pravim plan za sutra i sutra za prekosutra i tako redom”.
