Verovatno ste se ovo pitali više puta.
Baš kao što dete veruje da su njegove idealizovane projekcije istinite, jer mu to omogućava da opstane uz roditelje koji su daleko od idealnih, tako i odrasla osoba veruje u svoje idealizovane projekcije koje vode prema sreći, prihvaćenosti, zajedništvu, nežnosti i svemu ostalom što u svom životu želi imati.
No, sama pojava idealizovanih projekcija znak je da je potencijalni partner daleko od idealnog. One se javljaju samo onda kada u odnosu postoje šupljine, nedorečenosti, povrede.
Dečije projekcije su snažne. Zbog nemoći i neiskustva, mala deca u roditeljima vide bogove. Ti bogovi im omogućavaju da prežive, ispunjavaju im želje i malo-pomalo približavaju im svet koji je njima potpuno nepoznat. Kad roditelji previše odudaraju od tih idealnih, bogolikih bića kakvima ih deca vide, idealna slika roditelja popunjava se i učvršćuje putem „lekovite fantazije" koja leči emotivne povrede.
Foto: Pixabay
No, ta „lekovita fantazija" ima svoj rok trajanja. Ona detetu može omogućiti zdrav razvoj ličnosti i pomoći mu da razvije odbramben mehanizam, kako bi moglo živeti uz, na primer, hladnu i odsutnu majku ili agresivnog i nedostupnog oca. Ali kad-tad, stare povrede ponovo se otvaraju i idealizovane projekcije opet izbijaju u prvi plan. Taj proces najčešće se počinje odvijati kad se dogodi zaljubljivanje u „pogrešnu" osobu, iako se projekcije mogu osloboditi i u pravcu nadređenih na poslu ili u pravcu bilo koje druge osobe koja je na nekoj „moćnijoj" poziciji.
Najčešći i najlakši okidač za projekcije je nedostupnost. Kad odnos najpre krene dobro i postigne se određena bliskost, a zatim se potencijalni partner pokaže na bilo koji način nedostupnim ili, uopšteno, manje spremnim za iskren, otvoren i celovit odnos, počinju se buditi projekcije koje vode prema željenoj budućnosti.
Kad je reč o mladalačkoj zaljubljenosti, maštarije i opsesivno razmišljanje sasvim su prirodni. Idealizovanje nekog dostupnog ili nedostupnog deo je priče o emotivnom sazrevanju. No, u tridesetima, četrdesetima ili pedesetima idealizovane projekcije uznemiruju i stvaraju zbrku jer je životni kontekst drugačiji te postoji težnja za što kvalitetnijim partnerstvom.
Idealizovane projekcije stvaraju fiktivnu moć, ideju da se može doprijeti do nekoga iako stvarnost pokazuje da to nije moguće. Nakon nekog vremena, projekcije se počinju trošiti, gubiti snagu jer nema stvarnosti koja bi ih podržala. Naprosto - ne ostvaruju se. Ideja zajedništva koja je pre davala snagu i ulepšavala život, a lice činila ozarenim propada. I u tom svom propadanju donosi sve ono što je tome suprotno: iscrpljenost i besperspektivnost koje lice čine tužnim i izmučenim.
J. Stanković
