Da je danas živa Milica Rakić imala bi 24 godine. Njeno ime ostalo je duboko urezano u srca i duše našeg naroda, jer je postala simbol strašne NATO agresije koja je pre tačno 21 godine otpočeta na teritoriji naše zemlje.

Milica je ubijena kada je imala samo tri godine. 17. aprila 1999. godine. Sedela je na noši u kupatilu porodičnog stana u Batajnici. Majka ju je ostavila na tren kako bi joj namestila krevet za spavanje, a onda se čula jaka detonacija. Geler koji je probio zid i prozor kupatila usmrtio je Milicu.

Njen otac je uleteo u kupatilo, zatekao svoju ćerku na podu u lokvi krvi... Uzeo ju je u naručije i kolima odvezao u bolnicu. Konstatovali su smrt.

Dvadeset godina kasnije, novinarska ekipa portala Pink.rs posetila je dom i grob najmlađe heroione stravičnog stradanja Srba te 99.

U ulici u kojoj se nalazi zgrada porodice Rakić i dalje vlada tuga i muk. Fasada je i dalje oštećena od bombi i gelera. Jasno se vide rupe koje su te kobne noći nastale usled bombardovanja agresora. Ispred jedne od zgrada u nizu zatekli smo stariju ženu, komšinicu. Sa setom se prisetila tog strašnog dana:

- Šta da vam kažem. Nerado se svi sećamo te noći. Kao što vidite sve je i dalje kao pre 20 godina. Zgrade su oštećene. Evo, u ovoj je ubijena mala Milica, mali anđeo. Jedan dečko je takođe ranjen u nogu ispred one druge zgrade. Teško je sve to. Roditelje retko viđamo. Renovirali su stan, a posle Miličine pogibije dobili su ćerku koja sada ima oko 16 godina. Imaju i sina. Majka je u poslednje vreme teško bolesna, mislim da je u bolnici sada. Znate, Milica je ubijena na rođendan svoje majke, ima li veće tragedije - rekla nam je komšinica koja nije želela da se ovom prilikom otkrije njen indentitet.

Napuštamo ulicu tuge, jer sve i danas miriše na taj kobni dan. Odlazimo na batajničko groblje kako bismo obišli večnu kuću Milice Rakić.

Do groba nas je odveo jedan od meštana Batajnice, neko ko zna dobro porodicu Rakić. Spomenik od bordo mermera štrči u moru grobova. Na njemu su dve slike male Milice i urezani stihovi od kojih vam se ledi krv u žilama.

"Mojoj mrvici

Znaš mrvo moja,

kad vidim tvoje drugare

pustoš mi u duši vlada!

Oprosti mi zbog toga.

Reci mi mrvice moja,

kako to Bogu ponestaju andjeli?

Znam da si zbog toga otišla,

ali kako kada si i anđeo bila i ovde!

Reci mi anđele moj mali,

gde da idem gde da te tražim..."

- Svaki dan roditelji dolaze na grob. Nema dana da ga ne obiđu. Nekad majka, nekad otac. Tuga je to velika...
Divni su to ljudi, nisu zaslužili da im se dogodi ovakva tragedija. Kada je moj sin stradao u nesreći, oni su mi pomogli i dali 10.000. Meni je to značilo... Teško mi je da govorim o svemu tome, razumite me - rekao nam je čovek koji se lagano udaljio od groba.

Razumeli smo. I njega i ostale komšije i Miličine roditelje koji već godinama ne žele da sa medijima dele svoju tugu i bol. Jer ona, na kraju, pripada samo njima.
Ipak, nećemo dozvoliti da Milica ikada padne u zaborav. Sa dozom tuge i gordosti napuštamo ovo naselje, naselje čiji je simbol jedan anđeo, jedan nevino oduzet život.