- Nisam dobijao informacije od svog tela, a i ako se nešto neobično događalo, nisam obraćao pažnju na to. Tek kada se suočite sa tim, počnete da prepoznajete simptome poput gubitka ravnoteže, nesinhronizovanih pokreta, težeg izgovaranja reči, prekomernog znojenja... Sve ono što inače pripisujete umoru - rekao je za Kurir Goran Knežević, ministar privrede u Vladi Srbije, kome je dijagnostifikovan limfom centralnog nervnog sistema.

Tog 28. januara 2018. godine, počeo borbu za život, kada su ga na rekreaciji saigrači oterali sa meča kod lekara, jer je katastrofalno igrao.

- Tako sam u 19 časova otišao sa rekreacije potpuno zdrav na pregled, uveren da samo imam loš dan, a u 23 časa supruga je uplakana izašla iz ordinacije gde sam snimao glavu. Kao grom iz vedra neba stigla je dijagnoza koja kaže da sam smrtno ugrožen. Sutradan, na detaljnijem pregledu potvrđena mi je dijganoza: limfom centralnog nervnog sistema - kaže Knežević.

On dodaje da uopšte nije bio svestan težine vesti kada su mu saopštili.

- Uvek mislite da se to događa drugim ljudima i sećam se da se porodica čudila, jer sam prvih nekoliko dana spavao kao beba, dok su svi oko mene bili sluđeni i uznemireni - rekao je on.

Operacije nije bilo, lečio se hemioterapijom i zračenjem skoro osam meseci. Bio je period kada je bio vezan za krevet, a supruga ga je danonoćno negovala, jer ništa nije mogao da radi sam, ali i momenat kada je ponovo morao da uči da hoda. Prva godina je najkritičnija, ali on je oprimista. I dodaje da nije kliše poslovica: "Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu".

- Imao sam sjajan tim lekara koji su činili dr Danica Grujičić, dr Biljana Mijaljević i dr Darko Antić, koji su izabrali najbolju terapiju koje sam se pridržavao i koja je očigledno bila efikasna.

Knežević kaže da nije tražio alternativne načine lečenja, već se pridržavao saveta lekara. Podršku su mu pružile porodica i stranačke kolege.

- Ogromnu zahvalnost dugujem porodici, naročito supruzi Sandi, koja je više meseci provela uz mene, spavajući u fotelji, negujući me i pomažući mi i u običnim stvarima koje nisam mogao da obavljam sam. U jednom trenu sam ponovo učio da hodam. Bolnički hodnik je dugačak 15 metara, bio je u to vreme pravi izazov za mene, pa i danas dobro pamtim osećaj zadovoljstva kada sam upseo da ga pređem dva puta - kaže ministar i nastavlja:

Teško je izdvojiti najteže, sve je bilo dosta naporno. Bio sam vezan za krevet i zavisan od drugih. Kada se to desi, čoveku ostaje samo ona gola borba za život i ja sam se u tu bitku upustio. Imao sam toliko razloga da ne posustanem, najpre zbog dragih ljudi - imam decu, unuče, prijatelje i ako je život želeo da me stavi na taj test, odlučio sam da se borim i pobedim, nije da mi je bio prvi put.

Narednu kontrolu ima u januaru.

- S obzirom da je limfom opaka bolest, koju nije lako eliminisati, najkritičnija je prva godina, ali sam optimista - rekao je on.

- Svi mi čitavog života jurimo negde, za dostižnim i nedostižnim stvarima, uvek imammo važnije stvari od nas samih i na tom putu često zaboravimo suštinu. Na teži način sam shvatio da je potrebno usporiti, posvetiti se više porodici i prijateljima i održavati ravnotežu u životu - zaključuje on.