Karađorđe Petrović ubijen je na današnji dan 1817. godine. Crni Đorđe bio je vođa Prvog srpskog ustanka i rodonačelnik srpske dinastije Karađorđević.

"Karađorđe je zaslužio naše veće poštovanje nego što mu se iskazuje. O srpskom voždu uglavnom preovlađuju nepotpune istine. Svoditi utemeljivača moderne Srbije samo na junaka, vojskovođu je ne samo nesmotreno već i duboko nepravedno", rekao je u jednom intervjuu pisac Luka Mičeta koji je pre par godina priredio dvotomnu biografiju vožda.

Kako kaže Mičeta, Karađorđe, srpski nepismeni seljak koji je nešto sveta video u ćesarevim frajkorima, "o jadu je zabavio deset turskih velikih vezira".

"Bio je u kontaktima s najvećim diplomatama svog doba Adamom Čartoriskim, knezom Klemensom fon Meternihom, grofom Andrejom Budbergom, knezom Nikolajem Rumjancevim, nadvojvodom Karlom Habzburškim, Šarlom Morisom de Taljeranom... Sarađivao je u teškim borbama za oslobođenje Srbije s ruskim generalima Miheljsonom, Majendorfom, Prozorovskim, Bagrationom, Kutuzovim. Prepisku je vodio sa carem Francuske Napoleonom I, austrijskim ćesarom Franjom I i ruskim imperatorom Aleksandrom I. Sa sultanima Selimom III, Mustafom IV i Mahmudom II", kaže Mičeta.

Bio je vožd preke naravi o čemu svedoči i to da je Karađorđe ubio i oca i brata.

"Umeo je Karađorđe da bude nepravedan – najčešće upravo zbog pravde, jer je pravda bila retka. Znao je da ako ne zaštiti to malo pravde, da je neće biti ni toliko. U takvim situacijama je, po trvdnji Leopolda Rankea, uvek govorio: 'Bog ubio onoga ko je kriv kavzi'. Bio je svestan da je teško pokrenuti taj džinovski talas narodnog nezadovoljstva, ali i da je još teže njime upravljati. Zato njegovo načelo nije bilo daleko od jednog načela koje je iznedrila Francuska revolucija: Sloboda ili smrt – birajte. Uvek na međi smrti, Karađorđe je odabrao slobodu za lozinku svog vremena i svog naroda – po cenu smrti", kaže Mičeta svojevremeno u intervjuu za Kurir.

Prema njegovim rečima Karađorđeva strast je borba, njegov karakter riterski, njegov cilj „nezaboravljena sveta sloboda“ njegovog naroda. Ta žestoka priroda – taj spoj „granita i vatre“ – nije praštao kolebljivost i slabost, jer sam nije kolebljiv a ponajmanje slab. Mičeta objašnjava kako je došlo do toga da Karađorđe ubije oca.

"Oni su krenuli da beže u Austriju, njih 30-40, i Karađorđev otac se uplašio i hteo da se vrati. Rekao je svojoj ženi Marici - Mi se vraćamo. Ona nije htela jer je želela da bude uz decu. Tada joj je rekao da će ih sve prijaviti. Marica je savetovala Karađorđu da ga ubije jer, kako mu je rekla, bolje da on jedan strada nego nas 40", ispričao je Mičeta.

O tome šta se desilo sa voždovim bratom, Mičeta kaže da je to bio specifičan slučaj.

"Moramo da shvatimo da je to vreme nepojmljivih zločina, posebno nad ženama. Sa današnjeg aspekta savremen čovek to ne može da razume. Jedan od velikih motiva Karađorđa da se digne protiv dahija i Osmanlija je bilo to nasilje kada su udarali na obraz ženama. U jednom trenutku Karađorđe je imao magazu u kojoj je trgovao. U jednom trenutku je bratu Marinku ostavio punu magazu i rekao mu da proda robu. Kad se vratio magaza je bila prazna a para nije bilo. Veoma je bio ljut na brata", ispričao je Mičeta.

U nekom trenutku se pojavila jedna žena koja se požalila Karađorđu - Mi se borimo protiv turskog zuluma a tvoj je brat udario na obraz moje kćeri.

"I Karađorđe uzme konopac i baci Dukiću, koji mu je bio posilni, da ovaj spremi uže za brata Marinka. Ovaj uzme konopac i namerno promaši da bi Karađorđa prošla ljutnja, da ne bi ubio brata. Namerno promaši i drugi put. Tada vožd uzima kuburu, a bio je najbolji strelac Prvog srpskog ustanka, i Dukić shvata da šale više nema. Prebacio je konopac i tako obesio brata Marinka", kaže Mičeta.

On je ispričao i da postoji legenda o tome kako je vožd posetio majku posle ubistva brata.

"Navodno je Karađorđe došao i pitao majku - Šta bi ti uradila čoveku koji je počinio onakav zločin. Ona je rekla da je za tako nešto vešanje. Tad joj reče da pogleda kroz prozor. U tom trenutku ona je videla obešenog Marinka. Ali da se zna da je Karađorđe surovostima prilazio samo kad je morao da zaštiti to malo pravde koje je ostalo", rekao je Mičeta.

Govoreći o ubistvu Karađorđa Mičeta kaže da je ono tog dana herojska Srbija doživela svoje veliko poniženje.

"Vitez je bio nemoćan pred niskošću jedne podmukle prirode koja nije prezala od kumoubistva, od zločina. Srbija je bila skamenjena i nema. Jezivi krik iz Radovanjskog luga odzvanja kroz mračne lagume tegobnih vekova – i danas. Svakom je bilo jasno da je Karađorđe svojim pozivom i karakterom bio predodređen za preranu i naglu smrt, ali niko nije pomišljao na ovakvu – kukavički i od srpske ruke. Od gnušanja se ježila duša", rekao je Mičeta.

Mičeta citira istoričara Milorada Ekmečića koji navodi da je Karađorđeva smrt "enciklopedijski primer zločina prvog reda“.

"Karađorđevom smrću u Srbiji je završeno doba divova", rekao je Mičeta.