Ove večeri, kada su se svi zadrugari utišali Anabela Atijas je odlučila da kaže svojoj ćerki Luni Đogani sve što joj leži na duši.

Vratila mi se rečenica kad si me pitala da li bih mogla da živim negde drugde - rekla je Anabela.

Nisam te ja zbog toga pitala, nego sam te pitala kao što si pre živela u Sarajevu. Ja mislim da ste vi svi vezani za Beograd. Možete da odete negde, na neko vreme - navela je Luna.

Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali više imaš potrebu da zaštitiš oca. Kad je on plakao danas ti si skočila, a ja kad sam plakala ništa. Nije mi krivo, ali mi je žalosno. Nisam zamišljala tako svoj život, mislila sam da ću uvek biti okružena svojim ćerkama, unučićima - rekla je Atijasova.

Ja bih to najviše volela, da sednemo svo četvoro - bila je tužna Đoganijeva.

To ne može nikad da bude tako. Ja imam potrebu da sklonim, ali mi je žalosno. Nisam ovako zamišljala svoj život, plaćam neke račune očigledno. Koliko sam se borila, samo sam se umorila. Napravila sam razdor samo zato što sam bila tvoja mama. On je nešto štitio, a ja sam hejterka. A ja sam samo na tebe mislila, nema veze. Možda sam ja tebe previše gušila svojim zaštitničkim stavom. Napravila si situaciju da ja imam averziju prema čoveku, ja to nisam izmislila. Je l' ti znala tetka da si se pomirila sa dečkom - upitala je Anabela.

Ne - rekla je Luna.

Što njoj nisi rekla, pošto sam ti ja pretila samoubistvom? Ako je ona to smislila... Osetila sam se nisko. Ceo život se vode ratovi protiv mene, ja ne znam šta sam im uradila. Kao da sam najgora na svetu. Nemam više želju da ostajem u Beogradu. Znam da ti više to nije problem, jer imaš svoj svet. Nisi tako pričala kad si balavila ovde: "Mama, mama" - pričala je Anabela.

Detaljnije o svemu pogledajte u nastavku.

Autor: R.L.