AKTUELNO

Anonimna žena ispričala je svoju bajkovitu ljubavnu priču koja je trajala od detinjstva, a onda je usledilo razočaranje od kog se ni dan-danas nije oporavila. Njenu ispovest prenosimo u celosti:

Svog budućeg supruga upoznala sam još u vrtiću, a kako su moji i njegovi roditelji bili najbolji prijatelji, viđala sam ga i svakog vikenda na porodičnim druženjima. Kako sam bila ćerka jedinica, a on sin jedinac, bili smo poput brata i sestre. Nisam mogla da zamislim dan da ga ne vidim. Mi smo zapravo bili jedno, dve osobe, a jedna duša.

Satima smo se igrali i niko drugi nam nije bio potreban. Uvek smo se držali za ruke i nežno ljubili u obraščiće. Sve je to bilo nevino i dečje. Svi su nas zadirkivali da smo dečko i devojka, a to nam nije ni najmanje smetalo jer smo svima objavili da ćemo se venčati čim postanemo punoletni.

Krenuli smo u istu osnovnu školu i zajedno sedeli u klupi. S vremenom su zadirkivanja prestala i svi su nas, iako smo bili deca, gledali kao ozbiljan par. Sve smo zajedno radili, a kako meni nikako nije išla matematika i fizika, on mi je rešavao domaće zadatke, dok sam ja za njega pisala one iz društvenih predmeta, koji su meni ležali. Uprkos njegovom interesovanju za tehničke predmete, za razliku od filozofije, logike i književnosti, koje sam ja obožavala, među nama nije bilo nikakvih drugih razlika. I dalje smo se voleli istim žarom i drago nam je bilo da možemo da se dopunjavamo. Kako smo bili zapravo odlični i ni po čemu problematični đaci, profesori su tolerisali te naše male prevare.

Krajem osnovne škole bilo nam je jasno da smo stvoreni da ceo život provedemo zajedno. Fizički smo se sve više privlačili, tako da je trenutak našeg prvog seksualnog kontakta bio samo pitanje dana. Moja mama je to primetila i malo se zabrinula. Rekla mi je da je svesna da smo ja i on povezani gotovo od prvog dana života, ali da sam ja još mlada i da možda još neko uđe u moj ili u njegov život i da jako dobro razmislim o tome što ću uraditi. Ja sam se samo nasmejala jer sam u dubini duše znala da je takva opcija potpuno isključena.

Majka mi je rekla da bi ona najviše volela da bude tako jer da u životu nije upoznala boljeg dečka, i kad bi mogla da bira od svih ljudi na svetu, upravo bi njega izabrala za zeta. Došao je i taj trenutak. Bili smo na školskom izletu, malo smo se udaljili od svojih drugova iz razreda i sami šetali šumom. Naišli smo na mali gaj okružen visokim jelama kroz čije se grane probijalo sunčevo svetlo poput sićušnih zlatnih traka. Legli smo na meku travicu i počeli da se mazimo i ljubiti. Bilo je predivno. Prvi put mi je zavukao ruku u gaćice.

Foto: Pixabay.com

Kad je to uradio, ja sam doživela nešto tako lepo što nisam ni u najluđim snovima mogla da zamislim. Bili smo nespretni i nevini, a sve je nekako išlo svojim prirodnim tokom. Kad je ušao u mene, nisam osetila ni najmanju bol nego neko neverovatno i neopisivo blaženstvo. Sam naš odnos sigurno nije trajao ni dva minuta, a meni se činio kao večnost.

Onako iscrpljeni i puni strasti ostali smo polugoli da ležimo zagrljeni u našem gaju, našem malom privatnom raju. Nismo bili ni svesni koliko smo dugo ležali, a iz naše idile nas je prekinula vika naših školskih drugova, koji su nas tražili po šumi jer se već bližilo vreme povratka kući. U autobusu smo sedeli jedno do drugog i nismo progovorili ni reč. Osećali smo se kao da reči nisu potrebne, kao da su naša tela govorila umesto nas. Naše duše i njihova energija bile su isprepletene nekom čudnovatom mrežom u koju ništa nije moglo da prodre. Kad je profesorka vikala na nas i ponavljala nam kako smo mogli da se izgubimo i da zbog nas kasnimo s povratkom puna dva sata, samo smo nehajno slegnuli ramenima. Kad sam došla kući, samo sam nehajno pozdravila mamu i blažena otišla u svoju sobu. Mami je odmah sve bilo jasno. Bila je previše iskusna da bi joj promakao gubitak nevinosti ćerke jedinice.

Sada kad smo moj dragi i ja probili barijeru, naši seksualni odnosi bili su gotovo svakodnevni. Koristili smo svaki slobodni trenutak da budemo zajedno. Ponekad bismo markirali iz škole pa bismo otišli u moju ili njegovu kuću. dok su nam roditelji bili na poslu ili smo tražili skrovita mesta u parkovima, a ponekad bismo seli i na autobus da se odvezemo na neko skrovito mesto izvan grada. Maštali smo i o gaju u kojem smo prvi put vodili ljubav i kad smo skupili nešto novca od džeparca, uputili smo se tamo i ponovo vodili ljubav kao da je prvi put. Čak smo na taj izlet išli u istoj odeći koju smo i onda nosili.

Posle osnovne škole upisali smo se u istu gimnaziju. lako su njegovi roditelji želeli da on ode u pomorsku školu, budući da su njegovi već generacijama pomorci, on se zbog mene odlučio za klasičnu gimnaziju. lako sam znala da bi i on sam hteo da ide u pomorsku školu, cenila sam njegovu žrtvu. Čak sam pokušala da ga odgovorim. Rekla sam mu da će tih nekoliko školskih sati brzo proći i da posle sve vreme možemo da budemo zajedno: nije me poslušao. U gimnaziji je patio.

Bilo je puno predmeta iz društvenih nauka koje on nije voleo. Pomagala sam mu koliko god sam mogla i na kraju je i gimnaziju završio s odličnim uspehom. Ni on mi nije ostao dužan. Bez njega nikad ne bih mogla da rešim složene matematičke zadatke koje je školski program nalagao. Sve te sitne školske poteškoće nisu nimalo umanjile našu ljubav nego su je samo učinile još čvršćom i jačom. Naravno, nismo se mi potpuno odvojili od ostalih ljudi.

Imali smo svoje društvo, s kojim smo vikendima odlazili u razne kafiće, ali mislim da smo svima u društvu bili pomalo dosadni jer smo uglavnom bili okrenuti sami sebi. Kako su svi znali za našu kao od čelika sazdanu vezu, nikom nije palo na pamet da se meša. Svi su cijenili našu vezu i pomalo su nam zavideli zbog naše sreće. Pri kraju gimnazije otac mu je kupio auto i mi smo svaki slobodan vikend odlazili u naš čarobni gaj, gde smo iznova vodili ljubav kao prvi put. Kako smo u vrtiću obećali, uz odobrenje i oduševljenje naših roditelja, venčali smo se čim smo napunili 18 godina. Nakon venčanja došlo je do male prekretnice u našim životima. Morali smọ da se odlučimo za studije. Ja sam odabrala filozofski fakultet, kom sam oduvek težila, a on se odlučio za pomorski fakultet. Ni to nam se nije činilo tako strašnim budući da su nam roditelji nakon venčanja kupili stan u kom smo sami u svojoj sreći mogli bezbrižno da živimo.

Foto: Tanjug AP

To što smo imali svoj kutak, umanjilo je tugu što se više od pola dana nismo videli. Zavisi ko je pre bio gotov s nastavom, čekao bi onog drugog pred fakultetom i onda bismo ruku pod ruku sretno odlepršali u naš kutak. Godine su prolazile, fakultet smo završili i onda je došlo ono neminovno. Odlučili smo da se zaposlimo. To ne bi bio nikakav problem, ali on je završio Pomorski fakultet, smer nautiku, i s takvom strukom mogao je da bira - ili će otići na brod ili će raditi nekakav dosadni i loše plaćen kancelarijski posao vezan za pomorstvo, odluka je bila teška. Osećala sam da bih ga unesrećila kad bih ga zamolila da ostane na kopnu. On bi na to pristao, čak mi je to i predlagao, a ja sam znala da bi ga takav posao uništio i s vremenom činio sve nesrećnijim i ogorčenijim. Toliko sam ga volela da to nisam želela da mu priredim. Poslušao me je i otišao na brod. Pomoću veza svog oca postao je oficir palube na trgovačkom brodu prestižne britanske brodarske kompanije. Rastanak je bio težak. Znala sam da ga neću videti četiri meseca, a do sada ga najviše nisam videla dva dana. Ta četiri meseca bila su grozna iako smo se svakodnevno čuli, na šta mu je sigurno otišlo pola plate.

Kad se vratio, sve je bilo po starom. Godine su prolazile, on bi odlazio na četiri meseca, pa bi dva meseca bio sa mnom kod kuće. Živela sam za ta dva meseca i to me držalo u periodu čekanja. Jedini problem nam je bio to što nikako nismo mogli da dobijemo decu, koju smo silno želeli. Oboje smo bili kod lekara i s nama je bilo sve u redu i niko nije mogao da nam kaže zašto ja ne mogu da zatrudnim. Deset godina smo živeli tako i uprkos čestim rastancima bili smo srećni. On je u međuvremenu napredovao do kapetana broda iste kompanije i odlično zarađivao. Već smo imali dovoljno novca pa smo razmišljali da se on zauvek iskrca i da počnemo neki naš zajednički posao.

To je trebalo da mu bude poslednje putovanje. Poslednji put smo se čuli kad je uplovljavao u Rio de Žaneiro. Nakon toga ga nisam čula. Obuzele su me crne slutnje, a nakon nekoliko dana javio mi se agent njegove kompanije i rekao mi kako mi se suprug iskrcao s broda i otišao u grad, gde je nestao. Alarmirana je policija, ali u gradu s jedanaest miliona stanovnika i jednom od najvećih stopa kriminaliteta na svetu njemu nije bilo ni traga. Zaključili su da je poput mnogih naivnih ubijen i opljačkan, a njegovo telo zakopano na jednom od mnogobrojnih smetlišta. Moj život ostao je bez smisla.

Organizovali smo sahranu, a kako nije bilo tela, u kovčeg sam stavila odeću koju smo nosili kad smo u našem gaju prvi put vodili ljubav. Nekoliko dana nakon sahrane javio mi se agent njegove kompanije koji me je obavestio da mi je suprug bio osiguran na više od milion dolara, ali da novac ne mogu da mi isplate dok ne nađu siguran dokaz njegove smrti. Mene ni za kakav novac nije bilo briga. Nekako sam uspela da nastavim sa životom. Povukla sam se u sebe i posvetila svom radu u školi. Bila sam tužna, ali živela. Pokazalo se da je osiguranje bilo upornije od brazilske policije i nakon dve godine dobila sam obaveštenje da su pronašli mog supruga živog i zdravog i da je u braku s mladom Brazilkom, s kojom ima već troje dece. Rekli su mi i da je trenutno u zatvoru pod optužbom za prevaru i lažiranje smrti.

Preko istog agenta mi je poslao kratku poruku: 'Toliko sam te voleo i cenio da nisam mogao da podnesem da patiš. Već odavno sam se zaljubio u drugu ženu i znam da bi ti srce puklo kad bih ti rekao da te zbog nje ostavljam. Mislio sam da bi ti bilo lakše da misliš da sam mrtav. Oprosti'."

Autor: Marija Radić