Jedna žena obratila se srpskom svešteniku sa pitanjem koje leži duboko u njoj: da li potomstvo snosi odgovornost za greh svojih prethodnika?
Opisujući slučaj svog oca, koji je napravio strašan greh, ona se plaši da li se te posledice prenose na nju i njenu decu.
Sveštenik je odgovorio da ne možemo biti odgovorni za postupke naših predaka, jer Bog nije nepravedan da nas kažnjava za ono što nismo birali i na šta nismo mogli uticati.
On ističe da je ključno pitanje u tome kakvi smo mi, ne kakvi su bili naši preci. Greši se ne prenose kroz materijalno nasleđe, već se stiču našim slobodnim izborom i delima.
Dalje, sveštenik objašnjava da, iako možemo naslediti sklonosti ka određenim greškama od naših roditelja ili vaspitača, mi imamo slobodu da se ugledamo na vrlinske ljude i da se odupremo porodičnom nasleđu greha.
Što se tiče odnosa sa potomcima onih koji su učinili greh, sveštenik predlaže da se stupi u kontakt s njima, izrazi pokajanje i ponudi pomoć. Ako oni ne pokažu interes, ne treba insistirati, već uputiti decu da budu spremna da pomognu ako zatreba.
Ovaj proces ispravljanja grešaka predaka, kako sveštenik naglašava, ne zavisi od mistike, već od jednostavnih odluka i dela koje činimo danas.
Na kraju, sveštenik podvlači da smo odgovorni samo za svoje sopstvene izbore i odluke. Ako donosimo ispravne odluke, greh naših predaka ne može pasti na nas.
