Kada su pre nešto manje od dva i po meseca iz Kine počeli da pristižu podaci o prvim smrtnim slučajevima uzrokovanima dosad nepoznatim virusom, iako nije bilo panike kakva vlada sada, među stručnom javnošću se mogla osetiti.
Nepoznati virus verovatno je najgora noćna mora svih epidemiologa. U jeku epidemije u Vuhanu podaci su u pojedinim danima delovali katastrofalno: više od 10% ljudi je umiralo, a iako je SZO od početka hvalio kineske napore suzbijanja virusa i podatke koje im dostavljaju, uvek je postojalo zrno sumnje: šta ako nisu do kraja istiniti? Šta ako je virus zapravo opasniji nego što se čini?
Pokazalo se da Evropom vlada isti soj virusa, nije mutirao, a smrtnost se, barem okvirno, podudarala s podacima iz Vuhana. Kineske brojke su bile precizne, početkom februara naučnici su imali prilično dobru sliku protiv čega se borimo.
Ljudi u Italiji su počeli da umiru, i od tada nisu stali. Danas se navršava tačno mesec dana od prve smrti, a samo juče je umrlo 627 ljudi. Više od deset dana nakon proglašenja potpunog karantina, Italijani umiru u rekordnim brojevima. Stvari su do sada trebale da se smire, zar nisu?
Razlozi su, naravno, kompleksni. Jedan deo krivice leži u tromoj reakciji sistema i činjenici da su dozvolili da epidemija bukne u najosjetljivijem delu društva - bolnicama i ambulantama. Štaviše, zemlje poput Kine (izuzev prvog žarišta u Vuhanu), Singapura i Nemačke smrtnost su zadržale na relativno niskim distancama. Svi oni imaju isti koronavirus koji hara populacijom, ali Italijani od njega umiru najviše. Zašto?
Uzmimo za primer Italiju i Nemačku. Zemlje u kojima je prvi slučaj zaraze zabeležen gotovo na isti datum, u Nemačkoj čak nekoliko dana ranije. Na grafikonima možete videti kako je rastao broj slučajeva u obe države, a kad pogledamo ukupan broj dolazimo do možda i najvažnijeg razloga zbog kojeg je smrtnost u Italiji 8,5%, a u Nemačkoj 0,18. U istom periodu Italijani su dozvolili da se virus proširi na više od dvostruko više građana nego Nemci. Po službenoj statistici, a stvarno stanje je još gore, u Italiji je 27 hiljada obolelih više nego u zemlji iz koje je bolest potekla.
Nemojte misliti da odluke o potpunoj obustavi društvene i ekonomske aktivnosti koje su svetske Vlade donele bile jednostavne. Neverovatno je teško odvagati da li želimo da reskiramo živote starijih sugrađana, a zauzvrat radno aktivno stanovništvo spasiti od potencijalno dugogodišnje recesije ili spašavati živote, a onda brinuti o ekonomiji. I u jednom i u drugom slučaju ljudi će umirati, sada od virusa, kasnije od siromaštva i propratnih bolesti uzrokovanih stresom zbog nemaštine, neplaćenih rata kredita, izgubljenih poslova i nekretnina.
Ono što je važno - na koju god strategiju se odlučili, a svet je gotovo ujedinjen da se prvo spašavaju životi, onda razmišlja o ekonomiji, treba je izneti do kraja. Tek tada ta užasno teška odluka ima smisla, a najgore što možemo da napravimo je ovo na što su se odlučili Italijani.
U potpunom karantinu uništili su ekonomiju, a istovremeno nemaju nikakve benefite od te odluke jer građani masovno ignorišu karantin. Prema podacima telekoma i do 60% njih krši pravila i svakodnevno izlaze iz domova. Uz takvo ponašanje dobiće i trenutnu smrt od virusa i naknadnu smrt od devastirane ekonomije, a čitavo vanredno stanje će se produžiti mesecima duže nego što bi trebalo.
Italijani ne umiru zbog virusa, ili uglavnom ne umiru zbog virusa, i to je apsolutno najvažnija lekcija koju moramo zapamtiti gledajući ove grozomorne brojke, videa i fotografije iz Lombardije i pripremajući se za vlastiti karantin.
Umiru zbog manjka discipline i društvene odgovornosti, klasičnog mediteranskog pristupa koji je u normalnim okolnostima beskrajno šarmantan, a u ovim vanrednim beskrajno opasan.
