Međutim, to nije najteži deo njegovog života - pre četiri godine njegova je mama uzela njegovu mlađu sestru i otišla, a Dejana je ostavila i više se nikada nije vratila.

Tata i deda rade u rudniku i više su na poslu nego kod kuće, pa su njih dvoje, u šali kažu, osuđeni jedno na drugo. Tata spava u kućici pokraj, koja je nekada bila štala. Deda spava na jednom kauču, a on i baka noću dele isti kauč. Zbog bolnih nogu, ona ionako spava sedeći pa im, kaže, nije tesno. Dejanu je Stana zapravo više mama nego baka.

- Kad mu kažem 'sine', on mi odgovori: 'Ja tebi nisam sin, ja sam tebi unuk' - kaže Stana.

Ona koja ga je rodila ostavila ga je pre više od četiri godine. Jedno je jutro uzela njegovu mlađu sestru i samo otišla. Odvela mu je nekoga koga je najviše voleo, koga i dalje najviše voli.

- Kad je otišla, imala je četiri, četiri i po godine, pa sam je u godinu dana video dva puta. Onda je više nisam ni video - rekao je te dodao da mu se sestra zove Dejana Zorić.

Dobila je ime po njemu, a sada ne zna ni kako izgleda. Ne zna zašto je mama otišla i to na takav način, ali zna da žive negde u okolini. Dejanina fotografija najvrednije je što ovaj dečak ima.

- Pre sam svoju mamu našao na Fejsbuku, ima njena slika. Poslao sam zahtev za prijatelja, nije htela da ga prihvati - rekao je Dejan, pa dodao: "Ja sam znao šta će biti, zato se nisam nikako ni osećao".

- Najgore mi je kad dolazi iz škole, nekad zna doći plačući. Kaže da svako u školi veli da ima brata ili sestru. Ja, kaže, nemam nikoga, a znam da imam sestru - ispričala je baka Stana.

Na pitanje plače li ikada zbog sestre, Dejan je odgovorio: "Pa kad je neki praznik, kad je slava. Pogotovo kad je 8. mart. Tad se moja sestra rodila, na 8. mart. Najviše zato što mi nedostaje puno i zato što je puno volim".

Reči od kojih srce pukne na milion komadića, od kojih nema jače i tačnije definicije bratske ljubavi.