Rođena je 1982. godine u Kraljevu kao prevremno rođena beba - u osmom mesecu. Njen život od tog trenutka nije bio ni nalik onom koji su njeni roditelji pa i ona sama zeleli.

Međutim, vera, hrabrost i želja za opstankom pomogli su joj da se ne stidi svojih nedostataka, već da pokuša da živi život kao svi normalni ljudi. I uspela je u tome. Ovo je njena priča...

-Odmah po rođenju iz Kraljeva su me transportovali za Beograd u Institut za Neonatologiju. U Beogradu su mi utvrdili spina bifida dijagnozu i prvu operaciju sam imala 18 dana po rodjenju. Operisao me je čuveni neurohirurg, na žalost pokojni dr Zoran Milosavljević koji mi je spasao život. Mama i tata su mi pričali da su sestre u Tiršovoj bile divne prema nama, čak im znam imena, Slavica i Bilja. Tu je bio i dr Parabučki koji nam se u tim trenucima našao. Dobrota i stručnost osoblja sa neonatologije u Kralja Milana i Tiršovoj mojoj porodici je u tim momentima mnogo značila, rekla je Saša za naš portal.

Kako kaže, detinjstvo je provela, uglavnom, po bolnicama i imala je ukupno 13 operacija.

-Nakon te prve intervencije u Tiršovoj, imala sam iščašene kukove, spazmatična stopala. Pored svih vežbi i midera, kičma mi se dosta iskrivila za kratko vreme, jer mi mišići sa leve strane nisu bili razvijeni i stigli smo do 90 stepeni. Sećam se kad sam prvi put otišla kod mog lekara dr Milana Filipovića na Banjicu, rekao je mojim roditeljima da ću imati 6-8 operacija u najboljem slučaju. Na kraju ih je bilo 11 na Banjici u periodu od moje 7. godine do 15. godine. Bez obzira na sve, imala sam srećno detinjstvo i bila sam prilično nestašna. Radila sam sve što mi je bilo zabranjeno - kaže ona kroz osmeh.

Kako naglašava, veoma joj je bila važna podrška njenih roditelja koji nikada nisu odustali od nje.

- Da nije bilo mojih roditelja koji su bili jaki, ja bih danas verovatno bila izuzetno nesrećna i nesigurna. Bez njih sve ovo što danas živim ne bi bilo moguće. I kad sam žalila sebe, oni su bili ti koji bi me trgli i podsetili da ja sve mogu i da sam ista kao druga deca. Pored njih tu su bile bake i deke i naši prijateji i kumovi, svi oni su zaslužni što ja danas živim jedan lep život i ne stidim se sebe više - priča nam Saša.

Ona se prisetila i perioda kada su je njeni vršnjaci zadirkivali zbog gipsa koji je nosila, ali isto tako kaže da se nikada nije žalila svojim roditeljima.

-Sama sam sve to proživljavala. Zbog gipsa koji sam nosila, drugarica me je zvala “kornjača”, neka deca su sebi za pravo davala da mi kažu da sam ćopava. Bolelo je, ne mogu da kažem da nije, i sad kad se setim toga oči mi se napune suzama. Ali ipak sam odlučila da pamtim drugove koji su mi pomagali i davali podršku. Imala sam drugarice i drugove koji su moju torbu nosili od kuće do škole i nazad samo da bih i ja bila sa njima. Nikad im toneću zaboraviti - prisetila se ona.

S obzirom da je rođena u Kraljevu, Saša se hrabro odlučila da se osamostali i život nastavi u Beogradu, a kako sama kaže nije se plašila samostalnog života u prestonici, već da pre misli da je to jedva dočekala.

-Ovo je veliki grad pun mogućnosti za svakog ko ima velike snove. Ja sam ih imala kad sam upisala Ekonomski fakultet i imam ih i dan danas i u ovom gradu doživela sam neke od najlepših trenutaka. Hrabrost mojih roditelja da me puste da se “otisnem” na ovaj put je nešto što nema cenu, a samo oni znaju kako im je bilo i koliko su zapravo brinuli - naglasila je ona.

Danas je Saša uspešna poslovna žena u svetu marketinga i PR-a, a kako kaže voli posao koji radi i kroz njega je dobila veliku podršku ljudi.

-Zahvalna sam na tome. Kreativna sam i volim izazove koje stalno postavljam sebi, a to je da pomeram sopstvene granice. Imam nove planove i verujem da ću ih, u poslovnom smislu ostvariti - rekla je Saša, poručivši da ono što joj je takođe pomoglo da živi slobodno, je to što je uspela da oprosti ljudima koji su je vređali i otpusti gorčinu i bes koji sam osećala zbog bola koji su joj nanosili.

-Mislim da mi je opraštanje u mnogome olakšalo život - zaključila je ona.