Prof. ddr. Milan Krajnc psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi atorski tekst koji prenosimo u celosti.
Kada govorimo o geopolitici, većina ljudi razmišlja o vojskama, ekonomiji, granicama i političarima. Međutim, iza svih političkih odluka krije se nešto mnogo dublje – ljudska psihologija. Države ne stvaraju samo zakoni i institucije. Države stvaraju ljudi. A ljudi, bez obzira na kulturu, veru ili naciju, imaju jednu zajedničku osobinu: potrebu za sigurnošću. Od trenutka kada se rodimo, tražimo nekoga ko će nas zaštititi. Dete traži roditelja. Učenik traži učitelja. Zaposleni traži lidera. Građanin traži državu. Kada se osećamo ugroženo, naša potreba za zaštitom postaje još snažnija.
Ljudi često govore da žele slobodu. To jeste tačno. Međutim, istorija pokazuje da u vremenima krize ljudi gotovo uvek prvo traže sigurnost, a tek onda slobodu. Kada postoji rat, ekonomska nestabilnost, terorizam ili društveni haos, čovek instinktivno traži nekoga ko će preuzeti odgovornost i uspostaviti red. To nije slabost. To je deo ljudske prirode.
Problem nastaje kada zaboravimo razliku između zaštitnika i gospodara. Pravi zaštitnik daje sigurnost kako bi ljudi mogli da rastu, razvijaju se i donose sopstvene odluke. Gospodar, sa druge strane, koristi strah kako bi povećao svoju moć. Zato nije važno samo da država bude jaka. Važno je da bude psihološki zrela. Psihološki zrela država ne upravlja građanima kroz strah. Ona stvara okruženje u kojem ljudi imaju poverenje u institucije, osećaju se bezbedno i znaju da pravila važe za sve jednako. Kada to poverenje nestane, nastaje nešto što u svojoj praksi često nazivam „psihološkim vakuumom“. U tom prostoru ljudi počinju da traže nove zaštitnike. Nekada su to političari. Nekada mediji. Nekada različite ideologije. Nekada čak i teorije zavere. Čovek teško podnosi osećaj nesigurnosti.
Zbog toga danas širom sveta ne posmatramo samo političke sukobe. Posmatramo sukob različitih potreba za sigurnošću. Neke društvene grupe veruju da će ih zaštititi jača država. Druge veruju da će ih zaštititi veća individualna sloboda. Treće traže sigurnost u identitetu, religiji ili naciji. Iza svih tih razlika nalazi se isti psihološki mehanizam. Ljudi žele da znaju da nisu sami. Zanimljivo je da najveće i najuspešnije države nisu nastale samo zahvaljujući vojnoj ili ekonomskoj moći. Nastale su zato što su uspele da stvore zajedničku priču u koju su ljudi verovali. Nijedna država ne može dugo opstati samo na sili. Strah može privremeno da kontroliše ljude, ali ne može da stvori poverenje. A bez poverenja nema stabilnosti. Možda je upravo zato najveći izazov savremenog sveta pitanje kako izgraditi društva u kojima ljudi neće stalno tražiti spasioce, već će postepeno postajati odgovorni za sopstvene odluke. Jer najjača država nije ona koja ima najviše oružja. Najjača država je ona u kojoj građani osećaju dovoljno sigurnosti da mogu slobodno da razmišljaju, stvaraju i preuzimaju odgovornost za svoj život. Kada društvo dostigne taj nivo zrelosti, zaštitnik više nije pojedinac. Zaštitnik postaje sistem vrednosti koji svi zajedno čuvamo. I upravo tada država postaje istinski jaka. Jer snaga države ne počinje na njenim granicama. Snaga države počinje u psihologiji njenih ljudi.
