Bedžamin Kajl je čovek oko čijeg života je isprepletana najveća misterija u novijoj istoriji SAD. Pronađen je u avgustu 2004. godine, onesveščen i bez odeće na ulici.
Tog momenta kreće prava enigma - ko je on i kako se tu stvorio?
Na telu je imao vidljive opekotine od sunca i ujedi insekata. Nije unao kako se zove, odakle dolazi, a tek nije mogao da objasni šta mu se dogodilo. Ime je dobio posle nekoliko dana, na osnovu inicijala lokala pored koga su ga pronašli.
Lekari su ustanovili da pati od disocijativne amnezije, retkog oblika koji je “izbrisao” njegovo lično sećanje. Ovaj nesrećni čovek nije mogao da se seti porodice, niti bilo kog aspekta iz života.
U policijsku akciju se uključio i FBI, koji je želeo da pomogne u pronalaženju bilo kakvog opipljivog traga o ovom čoveku. A nije se samo FBI uključio u priču, tu su bili i mnogi građani.
Bendžamin Kajl je brzinom svetlosti postao svojevrsna zvezda u Americi, a često se gostovao u TV emisija i pričao o svom slučaju. Svoju priču je podelio i u emisiji čuvenog Larija Kinga.
Ipak, to nije pomoglo da se enigma reši. Nije bilo poziva, kao da ga niko ne poznaje. Kao da nije postojao pre svega ovoga. U njegovom sećanju su postojale mutne slike Denvera i Indijanopolisa. Lekari su čak saznali i detalje o pojedinim restoranima, putevima i znamenitostima od njega. Ali, ništa konkretno.
Misterija njegovog života je trajala 11 godina, a onda je njegov slučaj zainteresovao forenzičara Kolina Ficpatrika. Rešen da otkrije najveću enigmu u istoriji Amerike, on se bacio na Sizifov posao.
Uz pomoć DNK uzorka, utvrdio da je Bendžamin u srodstvu sa porodicom Pauel na američkom jugu. Međutim, tačna veza ostala je nejasna.
Četiri godine kasnije, genealog CeCe Mur preuzeo je slučaj i klupko je počelo da se odmotava. Koristeći isti DNK uzorak “misterioznog čoveka” on je pronašao sličnosti u bazi podataka - i napravio porodično stablo.
Pa ko je on?
Tako je otkrio da je Bendžamin zapravo Vilijam Berdžes Pauel, rođen 29. avgusta 1948. u Lafajetu, Indijana. Vilijam se otuđio od porodice krajem 1970-ih ili početkom 1980-ih, a budući da godinama nije bilo ni traga ni glasa od njega, smatrali su ga mrtvim.
- Mnogo ljudi je predalo svoj DNK uzorak kako bi bili upoređeni s mojim. Postupkom eliminacije utvrdili su moguću krvnu lozu i tako došli do rođaka - objasnio je kasnije.
Otkrivanjem njegovog pravog identiteta rešeni su mnogobrojni problemi ovog čoveka, budući da je sada mogao da koristi socijalnu zaštitu. Ali i da se zaposli i postane koristan član zajednice.
Autor: Snežana Milovanov
