Upravo zbog ove krize procenjuje se da više od polovine stanovnika te zemlje više ne može sebi da prijušti dovoljno hrane, jer su cene veoma skočile nakon kraha njihove valute. Ljudima nije ostalo ništa.

Novinari BBC-ja su takođe posetili jednu bolnicu u kojoj je veoma mračno.

-Naš glavni problem ovde, u ovoj jedinici je taj što nemamo svetlo, rekla je doktorka u libanskoj glavnoj bolnici koja je pogođena krizom na sve načine.

Onkološki pacijent koji je primljen tokom noći nije u mogućnosti da primi svoju hemoterapiju već šest meseci i sad doktori kažu da će umreti.

Pogledajte koliko magnezijuma imam, rekla je menadžerka za nabavku lekova pokazujući na prazan ormarić dodajući da je u problemu.

Na pitanje da li je to najmanji broj zaliha koje su ikada imali, Raeda Albitar odgovara da da, a da u bolnici radi 16 godina.

Prošle nedelje došla je trudnica, imala je preeklampsiju, to je visoki pritisak u trudnoći i izgubila je bebu, jer nismo imali magnezijum koji košta dva ili tri centa.

Ista priča je sa strujom, velike nestašice prisilile su zemlju i bolnicu da koriste generatore.

Preključe generatori su radili 30 sati, to je jako opasno.

Međutim, sada libanske porodice koje su izgubile sve, počele su da se useljavaju.

Novinari BBC-ija upoznali su jednu porodicu u izbeglčkom kampu koja je morala tamo da ode kako bi preživela

Basam je poveo u kamp svoju ženu, sina i bliznakinje nakon što je izgubio posao taksiste.

-Nisam mogao da plaćam kiriju, da ne pominjem hranu i piće, imao sam dve opcije da ih dovedem ovde ili da živimo na ulici. Ali moguće je da su ulice bolje, rekao je Basim.

-Nikoga ne možemo da krivimo za ovo sem države, koga drugog da krivimo?, zapitao se on.

Velika eksplozija luci u Bejrutu prošle godine i pandemija samo su pogoršale ovu krizu praćena decenijskom korupcijom i lošim upravljanjem.

Autor: