Londonu je EU produžila rok za ratifikaciju sporazuma o povlačenju do kraja oktobra i, ako Britanija to ne uradi pre 22. maja, moraće da održi izbore za Evropski parlament (EP) i izabere svoje predstavnike za novi saziv. To je nephodno zbog zaštite građana EU u Britaniji, kao i integriteta EP u celini jer, kako su u autorskom tekstu za EU Obzerver napisali profesor prava EU na Visokoj poslovnoj školi u Parizu Alberto Alemano i istraživač sa belgijskog univerziteta Luven Benjamin Bodson, šta ako bi Britanija ostala u EU?

Oni ocenjuju da će učešće Britanije na evropskim izborima narušiti političku ravnotežu u novom EP, koji će zbog Bregzita napustiti 73 britanska evroposlanika, ali i validnost budućih odluka. Ugovori EU predviđaju da se poslanička mesta u EP raspodeljuju po tzv. degresivno proporcionalnom sistemu i članica može da ima najmanje šest a najviše 96 evroposlanika.

Evropski savet pre početka mandata novog parlamenta mora da odluči o njegovom sastavu i preraspodeli mesta u skladu sa tim zahtevom. U junu 2018. odlučeno je, računajući na Bregzit, da će novi EP imati 705 evroposlanika prema 751 u sadašnjem pošto će 27 dodatnih mesta biti preraspodeljeno na 14 članica. Najviše, po pet dodatnih, dobiće Španija i Francuska.

Međutim, održavanjem trenutnog sastava EP više neće biti zadovoljene odredbe Ugovora EU o zastupljenosti građana po "degresivno proporcionalnom" sistemu. Što joj je populacija veća, članica ima pravo na veći broj evroposlanika. Ipak, zahtev "degresivnosti" znači da odnos populacije i broja evroposlanika varira tako da poslanik iz naseljenije države predstavlja u EP više građana nego onaj iz po populaciji manje brojne zemlje.

Primer su Mađarska, koja sada ima 21 evroposlanika, i Švedska sa 20. Prema post-Bregzit raspodeli poslaničkih mandata, Švedska će imati 21 evroposlanika ali će, ako ostane dosadašnja podela, ta zemlja imati manje mesta u EP iako joj je populacija sada veća od mađarske.

Građani nekih zemalja biće "prezastupljeni" u odnosu na druge, što je još jedno kršenje Ugovora EU, navodi se u tekstu. Drugi problem na koji upozoravaju Alemano i Bodson je što se evroposlanici biraju na pet godina, ne manje.

Ako Britanci održe izbore, 73 evroposlanika izabrana u Britaniji trebalo bi da izađu iz EP na dan Bregzita. Tek tada će dodatnih 27 evroposlanika iz 14 članica preuzeti svoje mandate. To znači da će 27 izabranih poslanika morati da čeka da Britanija, uz sporazum ili bez, izađe iz EU da bi preuzeli mandate. S druge strane, ti "uskoro će biti" evroposlanici mogu da se pozovu na odredbu da im je mandat pet godina a ne manje i da traže da ga započnu već 2. jula, kada će se novi Evropski parlament prvi put okupiti.

Istovremeno "privremeno" izabrani britanski evroposlanici mogu da se pozovu na istu odredbu kako bi ostali u EP pošto se Britanija povuče iz EU. U tom slučaju, novi EP mogao bi da ima rekordnih 778 evroposlanika, što je očigledno nezakonito jer je Ugovorima predviđeno da EP ima maksimalno 751 evroposlanika.

Jedno od pitanja je i ko će biti glasači a ko kandidati. Naime, građani EU imaju pravo da glasaju i da se kandiduju na izborima u članicama u kojima borave ili u članicama porekla. Međutim, ako Britanija eventualno održi EU izbore, može da bude prekasno da britanski rezidenti u EU i EU rezidenti u Britaniji glasaju.

I britanski građani koji žive u nekoj drugoj članici EU i građani 27 članica koji žive u Britaniji trebalo bi da mogu da izaberu da li će glasati u zemlji u kojoj borave ili u zemlji iz koje potiču. Dani izbora međutim suviše su blizu da bi im se dala mogućnost da odaberu, upozorava se u tekstu.

Izlaz iz "pravnog ćorsokaka" Alemano i Bodson vide u izmenama Ugovora ali napominju da je to dugotrajan i skup proces i da članice imaju druga važna pitanja oko izbora kojima moraju da se bave. Izmene Ugovora zahtevala bi i opcija da se sadašnji britanski evroposlanici zadrže u novom EP.