Američki predsednik Džon F. Kenedi ubijen je 22. novebmbra 1963. godine, a kontroverze oko njegove smrti ne smiruju se ni nakon više od pola veka od atentata.

Odlomci iz nekih knjiga otkrivaju šta se zaista dogodilo i to od nekog ko je u tom trenutku bio tu - agenta tajne službe Klinta Hila.

Posebno je zanimljiv odlomak iz knjige "Pet predsednika: Moje neverovatno putovanje sa Ajzenhauerom, Kenedijem, Džonsonom, Niksonom i Fordom", gde Klint do detalja opisuje događaje koji su zauvek promenili istoriju.

Nedelja, 24. novembar, bio je dan kada je telo ubijenog predsednika odneto u Vašington. Tog jutra dobio sam hitnu poruku da vratim u rezidenciju. Gospođa Kenedi i njen dever Robert Kenedi želili su da vide predsednika poslednji put. Trčao sam kroz hodnik ka Istočnoj sobi, gde je general Godfri MekHju čekao gospođu Kenedi i državnog tužioca. Nakon što je tražio od počasne garde da se okrenu i pomere od kovčega, general Mekhju polako je skonio zastavu i zajedno smo podigli poklopac kovčega. Video sam predsednika Kenedija u tom uskom kovčegu, zatvorenih očiju, tako mirno kao da spava. Mekhju i ja lagano smo se udaljili od kovčega i pustili prvu damu i predsednikovog brata da se oproste od čoveka kog su toliko voleli - počinje priču Hil.

On je otkrio i kako se prva dama, Džeki Kenedi, ponašala tokom suprugove sahrane.

Uplakana, gospođa Kenedi okrenula se prema meni i pitala me da li mogu da joj donesem makaze. Brzo sam našao neke u kancelariji niz hodnik, pružio ih u ruke i okrenuo se da im dam malo privatnosti. Okrenut leđima kovčegu, čuo sam zvuk makaza uz bolne suze dok je sekla pramen kose svog muža. Robert Kenedi polako je zatvorio kovčeg, uzeo gospođu Kenedi za ruku i zajedno su izašli iz Istočne sobe. Kovčeg u kom se nalazilo telo predsednika Kenedija postavljen je na kočiju koju su vukli sivi konji. Iza je krenula povorka, a prva iza kovčega bila je gospođa Kenedi sa decom - piše u Klintovoj knjizi.

On je do detalja opisao sahranu, ali i šta je gospođa Kenedi zahtevala.

Jedna od stvari na kojima je insistirala gospođa Kenedi bilo je da cela povorka iza kola ide peške od Bele kuće do katedrale Sent Metjuz, a potom do nacionalnog groblja Arlington. Kako je na sahranu trebalo da dođe većina predsednika zemalja, obezbeđivanje povorke bila bi noćna mora. Pokušao sam da odgovorim gospođu Kenedi od toga i na kraju uspeli smo da napravimo kompromis i da se samo deo povorke pešači - od Bele kuće do katedrale. Agent Landis i ja ćem biti uz nju, ali znali smo da će to biti najduža milja koju ćemo prepešačiti u životu. Bilo je vreme da upalimo večni plamen. Od trenutka kada je gospođa Kenedi počela da planira sahranu, imala je ideju da upali večni plamen, poput onog na grobu neznanom junaku u Parizu. Zanemarila je mišljenje svih onih koji tvrdili da to previše komplikovano da bi moglo da se uradi na vreme. Divio sam se njenoj hrabrosti i stavu, koji joj je omogućio da to i uradi. Većni plamen je bio njen trijumf - stoji u ovoj neverovatnoj knjizi.

Posle sahrane bio je organizovan mali prijem u Ovalnoj sobi kome je prisustvovalo svega nekoliko posebnih ljudi: Šarl de Gol, princ Filip, car Hajle Selasije, irski predssednik Imon de Valera. Nakon što se zahvalila svima što su došli, gospođa Kenedi, prešla je u veću Crvenu sobu gde su bili drugi zvaničnici. Na tom prijemu bilo je mnogo više ljudi i brinuli smo da li će ona moći to da izdrži, ali čak i da nije bila dovoljno jaka, nije to pokazala. Umesto da po završetku tog prijema ode na sprat i odspava malo, pozvala me je i rekla mi je da želi kasnije ponovo da ode na groblje Arlington. Bio sam iscrpljen, a ni ona nije spavala više nego ja. Kako je uspela sve da izdrži, zaista ne znam. Morali smo da se dogovorimo sa nadležnima na groblju Arlington, jer to je trebalo da bude sasvim privatna poseta i da ostane u potpunoj tajnosti. "Gospodine Hil, Bobi i ja bismo otišli na Arlington sada. Želimo da vidimo plamen", rekla je. Otišao sam po kola. Odvezao sam ih na groblje, a agent Pol Lendis nas je pratio u drugom automobilu - ispričao je Hil, a onda otkrio i šta je Džeki uradila.

Dopratili smo ih do groba. Gospođa Kenedi je ponela mali buket cveća i spustila ga na svežu zemlju. Kleknuli su i pomolili se. Vratili smo se u kola, a potom i u Belu kuću. Bez novina, bez publike. Baš onako kako je gospođa Kenedi želela - završava priču bivši tajni agent.

Autor: M. Đurović