Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Spoljnopolitička agenda Srbije ove nedelje fokusirana je na strukturno rekonceptualisanje savezništava, što se ogleda u učešću predsednika Vučića na ceremoniji obeležavanja Dana Republike u Parizu. Prisustvom na ovom događaju, Srbija se pozicionira ne samo kao deklarativni partner, već kao ključni činilac francuske geopolitičke arhitekture na Balkanu. Srbija je saveznik, istorijski i trenutno najvažniji partner Francuske na Zapadnom Balkanu. Predsednik Vučić će sa punim državničkim kapacitetom zastupati interese Srbije. Još jedan dokaz da nema ni govora o Vučićevoj izolaciji na međunarodnom planu. Predsednik Vučić je sedeo na počasnom mestu u prvom redu što govori o ugledu srpskog državnika, u diplomatiji prvi red nije samo čast već i poruka,hijerarhija, prioritet. Predsednik Makron je za tu “Vučićevu stolicu” imao 40 kandidata iz “Koalicije voljnih”, a Francuzi su očevi diplomatskog protokola koji je uvek poruka, nekad kurtuazna, a u ovom slučaju strateška.
Suštinu srpsko-francuskog strateškog partnerstva ne može da unizi nikakva vrsta banalizacije, ali je indikativno da svaki put kada se postigne trijumf u odnosima sa Parizom imamo podlu relativizaciju i unižavanje ove teme. Ranije se otvoreno lagalo u javnosti po pitanju isporuke francuske vojne opreme, a ovih dana se tema Francuske dovodi u kontekst sa „Mulen ružom“, što je bizarna trivijalizacija strateškog partnerstva. Ovakav narativ najčešće biva podstican od strane proruskih aktera kojima ne odgovara vojno-tehničko udaljavanje Srbije od tradicionalnih istočnih dobavljača. Predstavljanjem Francuske kao neozbiljnog partnera kroz prizmu zabave i kabarea podriva se poverenje građana u pouzdanost i ozbiljnost zapadnih bezbednosnih garancija i tehnologija. Ova kampanja je na tragu konstantne orkestrirane kampanje protiv prve dame Brižit Makron, a i sam predsednik Makron više puta je bio meta dezinformacija. Upravo zbog takvih aktivnih delovanja protiv strateškog partnerstva Srbije i Francuske, ovo partnerstvo je zaveštanje strateške vizije predsednika Vučića i ne može biti uniženo akcijama onih koji su već sada doživeli strateški poraz, baš kao što je Francuska Republika uništila Kalifat, dok je danas predvodnik zauzdavanja azijskog kaganata sa sedištem u Kremlju. Francuska je stalna članica Saveta Bezbednosti OUN, nuklearna sila, članica NATO i EU sa globalnim međunarodnim kapacitetom.
Ključni stubovi strateškog partnerstva dve države u prvom redu su evropske integracije, čiji je Pariz snažan zastupnik, zatim vojno-tehnička saradnja, energetika i infrastruktura kroz civilni nuklearni program, beogradski metro i upravljanje otpadom. Francuske kompanije zapošljavaju preko 13.000 ljudi u Srbiji, u više od 130 kompanija. Francuske strane direktne investicije u Srbiji iznose više od 1,5 milijardi evra. Francuske kompanije sa sobom donose evropske standarde i kvalitet, a u Novom Sadu otvoren je globalni razvojni centar jedne kompanije.
Vojno-tehnička saradnja odvijala se postepeno i doživela svoju potpunu stratešku realizaciju — od nabavke Erbasovih helikoptera različite namene i PVO sistema Mistral, do najsavremenijih radarskih sistema i, napokon, najboljih aviona četvrte generacije — Rafal. Vojno-tehničko partnerstvo sa Srbijom ima višestruke komparativne prednosti. Francuzi nam prodaju opremu u verziji za domaću upotrebu; to znači da Srbija poseduje radar GM-400 sa svim karakteristikama kao i Francuska, za razliku od nekih istočnih partnera koji nam uvek prodaju svoje izvozne verzije.
Druga prednost je to što francuske kompanije rade sertifikaciju domaćih zavoda, čime postajemo licencirani za remont, nadogradnju i logistiku. Srbija je član „Rafal kluba“, što je geostrateška prekretnica bez presedana. Vizija predsednika Vučića materijalizovala se zahvaljujući geostrateškom nervu predsednika Makrona, koji svojom politikom u potpunosti redefiniše evropski pristup. Poziv da Srbija bude prisutna na paradi znači da Srbija nije evropska margina, već deo novog evropskog poretka koji pripada najboljima. Predsednik Makron je zakoračio na teren koji je težak, opterećen različitim poteškoćama, nasleđem strateške zavisnosti i istorijskim patologijama. Makron je promenio pravila igre na tom konfuznom geostrateškom terenu. Inicirao je osnivanje Evropske političke zajednice, koja na inkluzivan način prihvata sve evropske države koje se identifikuju sa vrednostima evropske civilizacije. Južni Kavkaz je, posle više od 100 godina, ponovo Evropa zahvaljujući Emanuelu Makronu. Francuska razume probleme sa kojima se suočavaju države u sivoj geopolitičkoj zoni. Direktno se uključuje u suzbijanje malignog uticaja kroz osnivanje centara za sajber odbranu; jedan takav postoji u Podgorici i, nažalost, Srbija nije njegov osnivač, već korisnik.
Odluka da Srbija kupi francuske avione četvrte generacije predstavlja dugoročnu viziju koja Srbiji otvara vrata kluba najboljih. Srbija dobija ne samo osnažene vojne sposobnosti, već postaje i deo šire vojno-industrijske priče kroz sertifikaciju remontnih centara. Pitanje nuklearne energije i veštačke inteligencije dobrim delom se razvija uz pomoć Francuske. Sve navedeno nisu kratkoročne stvari, već geostrateški pravci za narednih 100 godina. To je odličan spoljnopolitički i odbrambeni izbor Srbije. Francuska zagovara ubrzano proširenje EU jer razume trenutak u kome se svi nalazimo i ima hirurški precizan uvid u delovanje koje to proširenje koči. Francuzi prepoznaju silinu hibridnog antievropskog delovanja u Srbiji, ali i volju vlasti za članstvom u EU. Iz tog razloga odaju priznanje napretku u procesu otvaranja klastera broj tri. Imajući u vidu snagu antievropskih snaga potpomognutih iz inostranstva, Francuska kandiduje novu stratešku realnost — po sistemu: podignimo ogradu, a onda očistimo kuću.
Srbija će, unutar evropskih bezbednosnih i ekonomskih struktura, lakše biti očišćena od ruskog uticaja nego Srbija u sivoj zoni. Sve ovo šalje jasan signal vlastima u Srbiji da neutralnost nije isto što i multivektorska spoljna politika. Strateški impuls treba maksimalno iskoristiti. Evropska unija vodi multivektorsku spoljnu politiku kroz partnerstva od Južne Amerike do Centralne Azije, ali nije neutralna; zato ni Srbija više ne treba da bude neutralna u prelomnim istorijskim trenucima. Okupljanje „Koalicije voljnih“ u Parizu jasan je signal železnog geostrateškog povezivanja koje Rusija više ne može da spreči. Ono što ostaje Rusiji jeste da igra na neograđenom terenu. „Koalicija voljnih“ danas broji 40 država. Rusija više nije u stanju da okupi ni polovinu tog broja za svoje ciljeve, odnosno svela se na tri diskutabilne države, od kojih je jedna faustovski poverilac ruskih dugova.
