U vremenu u kojem se granica između činjenice i narativa sve teže razaznaje, knjiga „Moć Percepcije – Kad Stvarnost izgubi Bitku“ (orginalni naslov: „The Power of Perception – When Reality Loses the Battle“) izazvala je pažnju čitalaca i stručne javnosti u više zemalja. Objavljena u Londonu u izdanju uglednog britanskog izdavača Chiselbury, knjiga analizira kako digitalne platforme, algoritmi i savremeni medijski prostor menjaju način na koji društva razumeju istinu, političke događaje i globalne krize. Italijansko izdanje već je objavila renomirana kuća Cacucci Editore, a u toku su prevodi na rumusnki, turski i kineski jezik. Srpsko izdanje je pre nekoliko dana objavio Službeni glasnik.
Autor knjige je Dr Orhan Dragaš, stručnjak za bezbednost i međunarodne odnose, osnivač i direktor Međunarodnog instituta za bezbednost u Beogradu. U razgovoru za naš portal govori o tome kako je došao do ideje za knjigu, zašto smatra da živimo u epohi u kojoj percepcija često nadjačava činjenice i kakve posledice to ima za politiku, demokratiju i međunarodne odnose.
Vaša knjiga nosi provokativan naslov – „Moć percepcije: kada stvarnost izgubi bitku“. Da li zaista živimo u vremenu u kojem činjenice gube značaj?
Ne mislim da činjenice nestaju. One postoje jednako kao i ranije. Problem je u tome što više ne odlučuju o tome kako društva razumeju događaje. U digitalnom okruženju percepcija je često brža, glasnija i emocionalno snažnija od činjenica. Dok se činjenica proveri, interpretira i objasni, percepcija je već formirana i počinje da živi sopstveni život.
To nije samo medijski problem. To je politički i društveni problem. Kada percepcija postane dominantan okvir u kojem se tumači stvarnost, onda odluke više ne donose oni koji imaju najviše informacija, već oni koji najuspešnije oblikuju narativ.
Dodao bih još nešto što smatram ključnim. U savremenom svetu više ne postoji jasna granica između informacije, interpretacije i manipulacije. Te tri stvari su se spojile u jedinstveni komunikacioni tok. Kada društvo svakodnevno prima hiljade fragmentisanih poruka, ono više ne reaguje na činjenice, već na emocionalni okvir u kojem su te činjenice predstavljene. Zato danas često vidimo da političke ili društvene odluke nastaju iz percepcije događaja, a ne iz samog događaja.
Šta vas je lično podstaklo da napišete ovu knjigu?
Poslednjih dvadeset godina proveo sam analizirajući bezbednosne krize, ratove, političke sukobe i informacione operacije. U gotovo svakom od tih slučajeva primetio sam istu pojavu: stvarnost je često bila mnogo složenija nego što je javnost verovala.
Javnost je živela u pojednostavljenoj slici događaja, dok su stvarni procesi bili daleko komplikovaniji. Ta razlika između realnosti i percepcije postajala je sve veća kako su društvene mreže i algoritamske platforme počele da oblikuju način na koji ljudi dobijaju informacije.
U jednom trenutku postalo mi je jasno da se ne radi o nizu izolovanih primera, već o novoj strukturi javnog prostora.U obaveštajnim i bezbednosnim analizama postoji jedno pravilo: kriza često ne počinje u trenutku kada se nešto dogodi, već u trenutku kada ljudi počnu pogrešno da razumeju ono što se dogodilo. Upravo taj jaz između događaja i njegovog tumačenja postao je centralna tema ove knjige.
Tvrdite da algoritmi imaju ključnu ulogu u tom procesu. Zašto?
Zato što algoritmi više nisu neutralni posrednici informacija. Oni odlučuju šta će ljudi videti, koliko dugo će nešto biti prisutno u javnom prostoru i kakvu emocionalnu reakciju će izazvati.
Algoritam ne bira sadržaj koji je najtačniji, već sadržaj koji najduže zadržava pažnju korisnika. A sadržaj koji najduže zadržava pažnju najčešće je onaj koji izaziva strah, bes ili moralnu indignaciju.
Drugim rečima, sistem je podešen da nagrađuje intenzitet emocije, a ne kvalitet informacije.
Time je nastao paradoks savremenog informativnog prostora. Tehnološki smo nikada informisaniji, ali društveno često reagujemo kao da imamo manje pouzdanih informacija nego ranije. Razlog je jednostavan: algoritamski sistemi ne organizuju informacije prema kriterijumu istinitosti, već prema kriterijumu angažovanja publike.
Koliko je savremena politika danas zapravo borba za kontrolu percepcije, a ne za kontrolu činjenica?
Politika je oduvek imala element percepcije. Državnici su uvek pokušavali da oblikuju način na koji javnost razume događaje. Ono što je danas novo jeste razmera i brzina tog procesa.U digitalnom okruženju percepcija se formira gotovo trenutno. Događaj više nema vreme da bude analiziran, kontekstualizovan i racionalno protumačen. Umesto toga, on odmah ulazi u tok interpretacija, komentara i emocionalnih reakcija koje ga pretvaraju u narativ.
U takvom okruženju politička borba se sve češće vodi oko toga ko će prvi uspostaviti dominantno tumačenje događaja. Onaj ko uspe da nametne okvir u kojem javnost razume neku krizu ili politički sukob često dobija stratešku prednost.
Zbog toga savremena politika sve više liči na upravljanje percepcijom javnosti. Činjenice i dalje postoje, ali one često postaju sekundarne u odnosu na način na koji su predstavljene i interpretirane.
Pomenuo bih da se ova promena posebno vidi u međunarodnim odnosima. Savremeni sukobi više nisu samo vojni ili ekonomski. Oni su istovremeno i informacijski. Države, politički pokreti i različiti akteri pokušavaju da oblikuju globalni narativ o događajima. Onaj ko uspe da uspostavi dominantnu interpretaciju neke krize često ostvaruje političku prednost koja može biti jednako važna kao i klasična diplomatska ili vojna moć.
U knjizi često govorite o „fragmentaciji stvarnosti“. Šta pod tim podrazumevate?
Nekada su društva imala relativno zajednički informativni prostor. Ljudi su možda imali različita mišljenja, ali su polazili od približno istih činjenica.
Danas se taj zajednički prostor raspao. Algoritmi personalizuju informacije za svakog korisnika. Dvoje ljudi mogu živeti u istom gradu, pratiti iste događaje i glasati na istim izborima, a da pritom žive u potpuno različitim informativnim univerzumima.To znači da nestaje zajednički okvir u kojem društvo može racionalno da raspravlja o problemima.
U takvom okruženju javni prostor prestaje da bude zajedničko mesto razmene argumenata. On postaje zbir paralelnih realnosti. Svaka grupa ima sopstvene izvore informacija, sopstvene interpretacije i sopstveni narativ. Kada se te realnosti sudare, sukob više nije samo politički – on postaje sukob percepcija.
Da li je savremeni svet ušao u fazu u kojoj narativi imaju veću političku težinu od same stvarnosti?
U određenim situacijama – da. To je jedna od najzabrinjavajućih promena savremenog političkog prostora.
Narativ je način na koji društvo razume događaj. Kada se narativ jednom uspostavi, on često počinje da živi nezavisno od činjenica koje su ga prvobitno pokrenule. Ljudi ne reaguju na samu stvarnost, već na sliku stvarnosti koja je već formirana u javnom prostoru.
Digitalne platforme su taj proces ubrzale do te mere da narativ često nastaje pre nego što se činjenice uopšte razjasne. To znači da javna percepcija nekog događaja može biti oblikovana dok se stvarni tok događaja još uvek razvija.
U takvim okolnostima politička realnost počinje da se gradi na interpretacijama, a ne samo na činjenicama.
Zbog toga u knjizi insistiram na jednoj važnoj razlici: narativi nisu isto što i laži. Narativ može sadržati deo istine, ali ga stavlja u okvir koji menja način na koji ga društvo razume. Upravo taj okvir postaje presudan. Ko kontroliše okvir interpretacije, često kontroliše i politički efekat događaja.
To je razlog zbog kojeg je razumevanje percepcije danas postalo jedno od ključnih pitanja savremene politike.
Da li je to opasno za demokratiju?
Jeste, ali ne zato što ljudi imaju različita mišljenja. Demokratija je uvek podrazumevala sukob mišljenja. Opasnost nastaje onda kada društvo izgubi sposobnost da razlikuje činjenicu od narativa.
Ako svaka grupa ima sopstveni skup „činjenica“, onda više ne postoji osnov na kojem se može voditi racionalna javna rasprava. Politika tada prestaje da bude prostor argumenta i postaje prostor percepcije.
U takvim okolnostima politička moć sve više pripada onima koji umeju da upravljaju narativom, a ne onima koji raspolažu najboljim informacijama. To je duboka promena u funkcionisanju demokratije, jer politički legitimitet počinje da zavisi od sposobnosti oblikovanja percepcije, a ne od kvaliteta odluka.
Da li postoji način da se taj problem reši?
Nije lak i jednostavan, ali postoji. I to nije pitanje samo tehnologije, već političke i društvene odluke da se zaštiti javni prostor.
Pre svega, moramo prestati da digitalne platforme tretiramo kao neutralne tehnološke servise. One su danas ključna infrastruktura javnog informisanja. Ako algoritmi određuju šta će milijarde ljudi videti, onda društvo ima pravo da zna po kojim pravilima ti algoritmi funkcionišu. Transparentnost algoritama zato nije tehničko pitanje – to je pitanje demokratske odgovornosti.
Drugi korak je mnogo širi i važniji. Društva moraju razviti ono što nazivam digitalnom pismenošću nove generacije. Građani moraju razumeti kako nastaju informacione kampanje, kako funkcionišu algoritamske preporuke i kako se proizvode narativi koji oblikuju javno mišljenje. Bez tog znanja, javnost ostaje izložena manipulaciji, a demokratija postaje ranjiva.
Ali odgovornost ne leži samo na institucijama i platformama. Ona pripada i svakom pojedincu koji učestvuje u javnom prostoru. Digitalni prostor nije apstraktna mreža – on je zbir odluka miliona ljudi koji svakodnevno odlučuju šta će pročitati, čemu će poverovati i šta će dalje proslediti drugima.
Svaki „lajk“, svako deljenje i svaki komentar deo su tog procesa. Građanin koji bez razmišljanja širi informaciju koju nije proverio nesvesno postaje karika u lancu manipulacije. Upravo zbog toga digitalna odgovornost počinje jednostavnom disciplinom: zastati pre nego što nešto podelimo, proveriti izvor, razumeti kontekst.
Jednako je važno odbiti da se učestvuje u talasima kolektivnog linča koji se često pojavljuju na društvenim mrežama. Takve kampanje gotovo nikada ne nastaju spontano. One su često podstaknute algoritmima ili organizovanim mrežama koje računaju na brzinu emocije i odsustvo provere. Društvo u kojem građani odbijaju da učestvuju u takvim talasima postaje mnogo otpornije na manipulaciju.
Drugim rečima, digitalna pismenost nije samo pitanje znanja, već i pitanje lične odgovornosti. Javna sfera može biti zdrava samo onoliko koliko su odgovorni oni koji u njoj učestvuju.
Ako društvo izgubi sposobnost da razlikuje činjenicu od narativa, šta se zapravo menja u načinu na koji funkcioniše politika?
Menja se sama sposobnost društva da donosi racionalne odluke.
Demokratija počiva na pretpostavci da javnost raspolaže dovoljno pouzdanim informacijama da bi mogla da proceni politiku, institucije i događaje. Ako ta osnova počne da se raspada, politički sistem ulazi u stanje trajne nestabilnosti. Odluke se tada ne donose na osnovu razumevanja stvarnosti, već na osnovu talasa emocija, straha ili političkih kampanja koje oblikuju percepciju javnosti.
U takvom okruženju politika postaje kratkoročna i impulsivna. Društva počinju da reaguju na dnevne narative umesto na dugoročne interese. To slabi institucije, povećava polarizaciju i otežava donošenje ozbiljnih strateških odluka.
Zato pitanje percepcije nije samo pitanje medija ili tehnologije. Ono je pitanje političke zrelosti društva. Društva koja sačuvaju sposobnost racionalne rasprave moći će da upravljaju krizama, ekonomskim promenama i bezbednosnim izazovima. Ona koja izgube tu sposobnost postaće zarobljenici sopstvenih narativa.
U tom smislu, borba za očuvanje činjenica u javnom prostoru nije akademska rasprava. To je pitanje stabilnosti države i dugoročne sposobnosti društva da razume sopstvenu realnost.
Knjigu možete pronaći ovde.
