Nevena Đurić potpredsednica Glavnog odbora Srpske napredne stranke kaže da Zdravko Ponoš zaista misli da je „stručnjak za sve“: od Evropske unije do Kosova i Metohije, od geopolitike do lokalne samouprave. Nema teme o kojoj se neće oglasiti, nema situacije koju neće iskoristiti da bez mnogo logike, ali s puno gorčine pljune po Aleksandru Vučiću.
Kad nema konkretan argument, ima stav.
Kad nema ideju, ima podrugljiv ton.
Kad nema podršku naroda, ima mikrofon ili tastaturu, da se još jednom obrati samom sebi!
Danas je opet našao za shodno da udari po Aleksandru Vučiću, opet sa pozicije večite zlovolje, bezidejnosti i frustracije što nikada nije uspeo da dobije poverenje naroda. Ali kako i da uspe, kad se jedino u šta se razume, i to vrlo loše, jeste poslušno izvršavanje tuđih komandi. I to ne bilo čijih – već NATO komandi.
Dok Vučića podržava preko dva miliona građana, Ponoš je postao načelnik Generalštaba mimo svih protokola: izabran na osnovu podobnosti. I sad bi on da drži lekcije o svemu. Pa nije narod zaboravio ni kako je došao, ni kako je otišao, a još manje šta je ostavio za sobom. Vojsku je sveo na nivo lovačkog društva, a danas ga boli snaga iste te vojske koja konačno jeste onakva kakva treba da bude!
E pa, nije mu lako, to znamo. Ali ne brinemo – ni ne zaslužuje bolje!
Taj nekako sve zna, sem kako da pobedi na izborima. Zato i deli mišljenje sa Toninom Piculom: misle isto, govore isto, a i pasoš im je isti. Ipak, to što misle isto ne znači da su u pravu, ali znači jedno: ni jedan ni drugi ne misle dobro Srbiji.
Zanimljivo je i to da Ponoš svaki put zaboravi da Vučić vodi Srbiju upravo zahvaljujući volji naroda – preko dva miliona ljudi. A on? On je bio postavljen. Nikad izabran, nikad voljen, samo zgodan za poslušnost. I sad mu smeta što Srbija vodi suverenu i nezavisnu politiku. Što Srbija ne kleči, već odlučuje. To je problem – jer Srbija više ne prima naređenja!
Kad Ponoš kaže: „Neke stvari je i završio, priveo kraju. Dalje ne može, nema šta,“ verovatno nehotice priča o sebi. Jer za njega je politika odavno završena. A ono što pokušava danas, liči na još jedan neuspešan pokušaj da nađe svoje mesto pod suncem – tamo negde između Picule i Kandićeve!
Na kraju, kao i svaki put, Ponoš pokušava da se naruga sopstvenoj zemlji, vojsci i narodu. Ali neka upamti dobro: Srbija nije njihova kolonija, a oni, ovakvi, nisu njeni glasnogovornici. I dok kukaju i pljuju iz godine u godinu, Vučić radi. A narod vidi – i bira.
I uvek će izabrati onog koji Srbiju voli, a ne onog koji bi je, čim mu klimnu iz Brisela, prodao za šaku praznih reči!
Autor: D.B.
