Govor Slobodana Miloševića iz 2. oktobra 2000. godine otkriva šta je pokojni predsednik Jugoslavije očekivao da će zadesiti Srbiju, Crnu Goru i Balkan uopšte:
– U našoj javnosti je već dugo prisutna grupacija koja, pod imenom opozicione političke partije demokratske orijentacije, zastupa interese vlada koje su nosioci pritiska na Jugoslaviju, a posebno na Srbiju. Ta grupacija se na ovim izborima pojavila kao Demokratska opozicija Srbije.
– Od njihovih predstavnika smo čuli da će Sandžak dobiti autonomiju, za koju se član njihove koalicije Sulejman Ugljanin, vođa separatističke muslimanske organizacije, zalaže već deset godina i koja faktički definitivno izdvaja Sandžak iz Srbije.
– Njihova su obećanja takođe vezana za davanje autonomije Vojvodini koja je takva da je ne samo izdvaja iz Srbije i Jugoslavije, već je, po svemu, čini sastavnim delom Mađarske. Na sličan način bi se odvojila od Srbije i druga područja, naročito neka njena rubna područja.
– Njihovo pripajanje susednim državama odavno je vruća tema tih država, koje stalno podstiču pripadnike manjina tih država u Jugoslaviji da daju svoj doprinos prisjedinjenju delova naše zemlje susednim državama.
– Teritorija, koja bi prestala da nosi ime Srbija bila bi okupirana od strane međunarodnih, američkih ili nekih trećih vojnih snaga, koju bi tu teritoriju tretirale kao vojni poligon i kao vlasništvo, kojim se raspolaže u skladu sa interesima sile, čija se vojska na njoj nalazi.
– Srpski narod bi snašla sudbina Kurda, sa perspektivom da budu istrebljeni brže, jer ih je manje od Kurda i jer bi im kretanje bilo ograničeno na manji prostor, nego što je onaj na kome se Kurdi već decenijama nalaze.
– Što se tiče Crne Gore, njena sudbina bi bila prepuštena mafiji, čija bi pravila igre građani trebalo dobro da znaju. Svaka nedisciplina, a pogotovo svako protivljenje interesima mafije, stavlja vas na listu za odstrel koja isključuje pravo na svako pomilovanje.
– Velika podela na većinu siromašnih i manjinu bogatih – to je slika Istočne Evrope već nekoliko godina, i nju svi možemo da vidimo. Ta slika ne bi mimoišla ni nas. I mi bismo, pod komandom i kontrolom vlasnika naše zemlje, brzo stekli ogromnu većinu veoma siromašnih, čija je perspektiva da iz tog siromaštva izađu veoma neizvesna i daleka.
– Manjina bogatih bila bi sastavljena od švercerske manjine, kojoj bi bilo dopušteno da bude bogata samo pod uslovom da bude u svakom pogledu lojalna komandi koja odlučuje o sudbini njihove zemlje. Javna i društvena svojina, brzo bi se transformisale u privatnu, ali vlasnici te svojine, iz dosadašnjeg iskustva naših suseda, po pravilu bili bi stranci.
– Mali izuzeci bili bi isključivo oni, koji bi pravo na vlasništvo kupovali lojalnošću i pokornošću izmeštenu iz sfere elementarnog, i nacionalnog i ljudskog dostojanstva.
Najveća nacionalna dobra u tim prilikama postaju vlasništvo stranaca, a oni koji su do sada njima upravljali, činili bi to, u ovim izmenjenim prilikama, kao službenici stranih firmi u sopstvenoj državi.
– Naročito želim da naglasim, zbog mladih ljudi, intelektualaca, naučnih radnika, da su zemlje lišene suvereniteta po pravilu lišene i prava na stvaralaštvo, a naročito na stvaralaštvo u oblasti nauke.
–Smatrao sam kao svoju dužnost da upozorim građane naše zemlje, na posledice aktivnosti koje finansiraju i podržavaju vlade NATO alijanse. Građani mogu da mi veruju, a i ne moraju da mi veruju. Moja je želja da se u moja upozorenja ne uvere kasno, da se ne uvere tek onda kada bude teško da se isprave greške koje su građani u svojoj naivnosti, površnosti ili zabludi sami učinili.
Poštovani građani, pred drugi krug izbora želim da vas na ovaj način upoznam sa svojim viđenjem izbornih i političkih prilika u našoj zemlji, posebno u Srbiji. Kao što i sami znate, punu deceniju traju napori da se Balkansko poluostrvo stavi pod kontrolu nekih zapadnih sila.
Veliki deo tog posla je obavljen uspostavljanjem marionetskih vlada u nekim zemljama, pretvaranjem tih zemalja u zemlje ograničenog suvereniteta, ili zemlje lišene svakog suvereniteta.
Zbog našeg otpora takvoj sudbini za našu zemlju, mi smo bili izloženi svim pritiscima kojima u savremenom svetu ljudi mogu biti izloženi. Broj i intenzitet tih pritisaka umnožavao se kako je vreme prolazilo.
Svoje iskustvo u drugoj polovini dvadesetog veka koje velike sile imaju u rušenju vlada, izazivanju nemira, podsticanju građanskih ratova, kompromitovanju i likvidiranju boraca za nacionalnu slobodu, dovođenja država i naroda na rub siromaštva – sve je to primenjeno na našu zemlju i narod.
Događaji, koji su organizovani za naše izbore su, takođe, deo organizovane hajke na zemlju i narod, zato što su naša zemlja i narod barijera uspostavljanju potpune zapadne dominacije na Balkanskom poluostrvu…
Slobodan Miloševic je 11. marta 2006. u 10 sati ujutru zatečen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji u Shejveningenu. Tužilaštvo je dalo zahtev za autopsiju. Prema izveštaju Holandskog instituta za sudsku medicinu uzrok smrti je srčani infarkt. Patolozi su konstatovali dve vrste srčanih problema koje su mogli da dovedu do infarkta.
Vec maja 2003, grupa od trinaest nemačkih lekara pismenim putem se obratila Tribunalu izražavajući svoju zabrinutost zbog zdravlja gospodina Miloševića. Sugestije doktora su odbačene i adekvatna terapija je izostala. Štaviše, izostala je i bilo kakva reakcija na kasnije pismene proteste iste grupe lekara.
Krajem avgusta 2004 u zatvoru u Shejveningu(pred uvodne rec odbrane), za vreme večere,dogodilo se nešto veoma neobično: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi. Na suðenju, 1. septembra 2004, Milošević je spomenuo ovaj incident.
Toga dana reč je imala odbrana. Tribunal je nameravao da Miloševicu oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju i na taj nacin da ga primora na cutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin Stiven Kej. Sve to izazvalo je snažan otpor kod Miloševica i ujedno dovelo do bojkota pri saslušavanju svedoka.
Pretila je opasnost da ceo proces propadne. Tribunal je morao da popusti…
Evo šta je izmeðu ostalog Miloševic rekao toga dana: „Dakle, već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki „nezavisni’ doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu….
Po mom mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele priče je želja da mi se oduzme mogucnost da kažem istinu. Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoce da mi dodeli advokata i stoga što se o meni radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Licno smatram da je druga strana ta koja je u ovom slucaju pristrasna.“
Miloševic je, kao i obicno, izuzetno učtivo još jednom podvukao: „I zato zapamtite dobro: nikada necu odustati, ni po koju cenu, od svog prava da se sam branim, niti cu pristati da mi se to pravo ograniči.“
A zatim je nastavio da govori o cudnim stvarima koje su se u zatvoru desile: „Vi možete da donesete sopstevene zakljucke. Meðutim, imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori, vaši saradnici, prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava, ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoci šta se desilo kada mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza.
Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena iako su svi obroci, naizgled, isti. Nisam oko toga pravio problem. Nisam znao šta se dešava. Meðutim, budite tako ljubazni i zapišite da su doktori tri godine za redom izjavljivali da sam zdrav, a da sada – posle ovog incidenta – ti isti doktori odjednom izjavljuju da više nisam zdrav.
Ja imam odreðene pretpostavke, te pretpostavke mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi.“
Zatim su sudije ucutkale Slobodana Miloševica tako što su mu iskljucili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajuceg slucaja!
Ruski general Leonid Ivašov izjavio je kasnije povodom njegove smrti: „To je politicko ubistvo po narudžbini.“
A medusobni antagonizmi i sukobi, osiromašenost i potpuna nesposobnost za samostalno funkcionisanje na politickom, ekonomskom i svakom drugom planu državica ili kvazi državica nastalih na prostoru bivše SFRJ savršeno su pogodno tlo za obezbedenje americkog politickog, ekonomskog, a posebno vojnog prisustva u Evropi.
Ovo poslednje, vojno, za Sjedinjene države je važno pošto je nakon pada Varšavskog pakta (WTO, Warsaw Treaty Organization) americko vojno prisustvo u zapadnim zemljama izgubilo svaki smisao i opravdanje.
Uz to, nakon raspada istocnog bloka neka vrsta hladnog rata je nastavljena u tom kontekstu Sprecavanja Na Svaki Nacin Opstanka Nekog Društva Koje Bi Moglo Da Posluži Kao Primer Uspešne Alternative ovom aktuelnom prostom kalemljenju kapitalistickog modela i samom u problemima.
U tom smislu Jugoslavija nije smela da nadživi Varšavski pakt, jer bi istocnoevropskim zemljama pružala nezgodan Primer Nezavisnog Razvoja i Alternativu bespogovornom prihvatanju vrednosti zapada, cime bi ostala Prepreka Na Putu Novog Svetskog Poretka, kao sveta uredenog od strane Sjedinjenih države, kao jedine preostale super sile u svetu.
Odnosno Transformacije Sveta u Korporacijsko Društvo Pod Vodstvom Njujorških Banaka, pri cemu je Pljacka glavni motiv.
Poznato je da je americki Kongres marta 1990. godine doneo “The Foreign Operation Apropriation Law” kojim Obustavlja Svaku Finansijsku Pomoc Jugoslaviji, osim „demokratskim partijama“…
Autor: Dubravka Bošković
