Nemanja Mikać, osnivač i izvršni direktor ElevenEs kompanije iz Subotice koja proizvodi LFP baterije trenutno je jedan od traženijih sagovornika u našoj zemlji.
Ova kompanija je zapravo počela kao razvojni industrijski projekat multinacionalne firme „Al Pack“ koja je specijalizovana za preradu aluminijuma i posluje na tržištu ambalaže, a danas je veoma bitna u energetskoj tranziciji, jer je uspela da stvori sopstvenu tehnologiju za proizvodnju litijum-gvožđe-fosfatnih baterija, koje su trenutno najpopularnije na svetskom tržištu.
ElevenEs kao proizvođač baterija je jedna od karika u lancu najavljenog razvoja koji se veže uz proizvodnju litijuma, katodnih materijala, baterija i električnih automobila.
* Kakav je osećaj biti trenutno direktor jedne od najtraženijih firmi u Srbiji?
Ovo je rad od pet godina, naravno i više od toga, ali da kažemo intenzivno samo na baterijama, što se sad odjednom vidi. Osećam se pre svega dobro, iz razloga što konačno osetim da Srbija može da napravi jedan veliki korak ka tehnološkoj, pa samim tim i ekonomskoj budućnosti. Iz tog razloga
mi je drago, a ja ovo više vidim kao neku investiciju u budućnost zemlje i samim tim sam voljan da podržim svim svojim mogućnostima i zbog toga se toliko i angažujem da to sprovedem.
* Kako došlo do toga da se u Subotici prave LFP baterije?
Sve je počelo 2019. godine kada sam kupio električni automobil i shvatio da će to biti jedna od revolucija koja nas čeka. Naravno, to je sad šaljiva priča, ali je istinita, to je bila iskra. Prostudirao sam sve o baterijama i shvatio da ima sličnosti u samom procesu proizvodnje, kao i u našoj firmi „Al Pack“. Iz tog razloga sam veoma brzo ušao u svet baterija, nismo kretali od nule. Ipak, ovo je tehnološki gledano među najzahtevnijim projektima na svetu, jer su baterije jedan od najtežih proizvoda za proizvesti. Organizovali smo mali tim za početak, bilo nas je možda desetak prve godine, a danas nas je već 110.
* Imate razvojno-istraživački centar u Subotici. Kad planirate da krenete u komercijalnu proizvodnju?
Do kraja ove godine planiramo da pokrenemo gradnju mega-fabrike koja bi proizvodila baterije za komercijalnu upotrebu. Tako će krajem sledeće godine prve količine baterija izlaziti iz ovog postrojenja, ali 2026. godina je ta kada ćemo imati spremne proizvode za prodaju. Svakako, pored ove fabrike planiramo još nekoliko, odnosno još dve faze. Jedna faza je giga-fabrika Giga 1 koja će verovatno biti u Subotici, ali još nije odlučeno, te Giga 2 i 3 u isto vreme, to su još dve fabrike koje su ukupnog kapacita, sve zajedno, 49 gigavat-časova.
* Već znate ko će vam biti klijenti?
Imamo neke indikacije, ali nemamo ništa što je javno dostupno i verovatno će deo tih dogovora biti objavljen do kraja ove godine.
Kompanija koja je najavila otvaranje fabrike autobaterija u Ćupriji, InoBat, saopštila je da će joj Vlada Srbije za pokretnje tog projekta, obezbediti 419 milona evra subvencija. Da li ste vi tražili subvencije?
Postoje jasni državni mehanizmi kako se daju subvencije. I mi smo inače aplicirali i dobili isto pismo o namerama kao i InoBat, ne na isti iznos, ali procedura je bila identična za obe kompanije, samo što mi to nismo objavili. Te subvencije funkcionišu tako da kad se fabrika izgradi i kad sve funkcioniše, odnosno mi dokažemo da radi, onda država isplaćuje subvencije kao neku vrstu pomoći. Dakle, to nisu sredstva koja se unapred dobijaju na neviđeno.
* Kako nabavljate sirovine i kako dolazite do stručne radne snage?
Sve sirovine trenutno nabavljamo iz Kine. Kupujemo litijum-gvožđe-fosfat, kao već napravljeno jedinjenje, katodni materijal. Iz Kine kupujemo i grafit, čak i aluminijum, bakar, kućišta i razne sitne delove i aditive. Planiramo da lokalizujemo tu proizvodnju u Srbiji u narednih sedam, osam godina. Da polako dovodimo naše partnere i da mi učestvujemo u osnivanju tih fabrika, gde bi napravili kompletan lanac snabdevanja ovde. Tu pričamo o nekih dve do tri milijarda evra godišnje, za samo naš lanac snabdevanja, što je otprilike 5.000 novih radnih mesta. To bi bila četvrtina od plana koji postoji, kada bi se zaokružio lanac proizvodnje u Srbiji i okolini. Kada bismo se tu priključili i mi kao proizvođači baterija, kao i proizvođači električnih automobila, iznos bi bio 10 do 12 milijardi evra godišnje i 20.000 novih radnih mesta.
Što se tiče radne snage, trenutno imamo 21 nacionalnost u kompaniji, tako da nam stiže radna snaga iz celog sveta. Otprilike polovina je iz Srbije, a druga polovina je iz 20 država.
* Postoje li neki veliki ulagači iz autoindustrije, ali i veliki proizvođači baterija koji bi investirali u vašu proizvodnju?
Teoretski su zainteresovani svi. I industrija baterija, automobilska industrija, industrija proizvodnje autobusa, kamiona, radnih mašina, oprema za građevinu i rudarenje, stacionarnih sistema za skladištenje energije za solare i vetroparkove. Konačni dogovori još nisu postignuti, tako da ne mogu da podelim više informacija u ovom trenutku.
* Kako se iz Vaše perspektive proizvođača čini trenutna priča oko litijuma?
Kao neko ko je iz sveta industrije, sa stanovišta zaokruživanja kompletnog lanca snabdevanja i ekonomskog prosperiteta, to je apsolutno najbolja odluka koju bismo doneli. Dakle, sam litijum nam ne znači mnogo, ali ako bismo imali sve ovo o čemu pričamo, onda je to deset puta veća industrija, a mi smo samo jedna karika u lancu. Litijum i katodni materijal trenutno kupujemo iz Kine, ekonomski gledano to bi mogli da radimo i dalje. Naravno i ja, kao i svi građani, iščekujem studije o zaštiti životne sredine i da to bude u skladu sa evropskim standardima, da EU, potencijalno i Nemačka, sa stručnjacima poštuje sve ekološke standarde i da to građanima i dokaže. Tu sam kao i svi drugi, građanin, čekam da vidim kako će to da izgleda. Mislim da se ljudi oko tog rudnika mnogo više trude da to bude urađeno kako treba nego što o tome pričaju, ali projekat definitivno nije započet, tako da očekujem dalje informacije kao i vi. Ja bih jedino voleo da baratamo činjenicama, a ne emotivnim reakcijama kako bismo zajedno doneli najbolju odluku za Srbiju.
* Ipak, koliko bi Vama taj rudnik olakšao poslovanje?
Ako bi čitav lanac proizvodnje bio ovde, naravno da bi nam to olakšalo poslovanje. To su neke dve početne iskre koje imamo, litijum i proizvodnja baterija, ništa drugo nemamo. One bi dalje otključale sve ostalo i mnogo novih kompanija u Srbiji.
Cena litijuma pada i kažu da će padati i dalje, koliko bi to moglo uticati na razvoj svega ovoga o čemu ste pričali? Hoće se pojaviti neke druge vrste baterija pa ćemo zaboraviti na litijum?
Cena litijuma naravno zavisi u dobrom delu od ponude i tražnje na tržištu, ali generalno, litijum je i dalje kritična sirovina, nema ga dovoljno i zbog toga, u zavisnosti od trenutnog tržišta, može se desiti da cena naglo poraste i naglo opadne. Lično mislim da cena neće biti mnogo manja od ove koja je danas, čak mislim da će malo i da poraste u narednim godinama. Vi da izgradite jedan rudnik kada već imate sve dozvole to je tri do pet godina, a od nule, pa to je deset godina. Projekti koji sada kreću tek će od 2030. godine uticati na cenu. Odluka je nezahvalna, treba je doneti danas, a prodati za sedam do deset godina.
Ono što vidimo danas je da se mnogi odlučuju za preradu litijuma i najave za rastom potražnje postoje.
* Koliko će litijum još biti kritična sirovina?
Smatram da će litijum biti još dosta dugo kritična sirovina, bar nekih desetak, petnaest godina. Baterije od natrijuma koje se često pominju, očekujem da zauzmu do pet odsto tržišta za nekih deset godina. Zato što natrijum ima neke druge osobine koje nisu pogodne, on je prvo zapreminski tri puta veći, odnosno za istu energiju zauzima tri puta više prostora, nije zgodan za automobile. On je više pogodan za neke stacionarne aplikacije poput solara i vetroparkova, a najveća mana mu je zapravo što su takve baterije skuplje od litijum-jonskih.
* Postoje tvrdnje stučnjaka da mi zapravo na planeti nemamo dovoljno sirovina da prebacimo sve automobile na električni pogon?
Ono što je trenutno poznato, nemamo dovoljno da ih sve prebacimo na električni pogon, ali pojavljivaće se nova nalazišta. Bitno je da za trenutne potrebe i projekcije koje su dogovorene do 2030. godine, imamo skoro pa dovoljno, blagi je manjak, ali nije strašan. Sa druge strane, uvek gde postoji potreba, dogodi se i to da je neko zadovolji. Dugoročno neće biti neke nestašice litijuma, da ga nema godinama, ali će biti sigurno povremeni momenti na tržištu kada će tražnja biti veća od proizvodnje i cena će rasti, ali na proseku od deset godina, to će se iznivelisati.
* Koja je razlika između LFP i litijum-jonskih baterija?
Naša baterija razlikuje se po katodnoj hemiji. Katoda, koja je jedan od glavnih komponenata baterije je od litijuma, gvožđa i fosfata. Ove druge LCO baterije, koje su u telefonima i laptopovima i predstvljaju tek oko tri, četiri odsto udela u svetskoj proizvodnji su sa litijum-kobalt-oksid katodama. Treća često pominjana baterija sa nikl-mangan-kobalt (NMC) katodama čine skoro polovinu svetskog tržišta. LFP baterije zauzimaju danas pola svetske proizvodnje baterija.
LFP sam po sebi ima hemijski gledano nešto manju gustinu energije, oko 30 odsto, u odnosu na NMC. To znači da ima manji domet po jedinici mase ili zapremine. Ali šta se tu zapravo desilo pa su odjednom postale tako popularne? Pošto one duže traju, jeftinije su, bezbednije, nemaju nikla i kobalta, napravili smo bateriju koja je velika, ali nema potrebe za posebnim zaštitama u vozilima i raznim dodatnim delovima. Tako se razlika od 30 odsto smanji na pet do 10 odsto, odnosno umesto 500 kilometara pređete 450, što više nije odlučujuća razlika ako vam je jasno da su ove jeftinije, bezbednije i da duže traju.
Autor: Dubravka Bošković
