STEFANOVIĆ: Koalicija oko Dragana Đilasa potvrdila je još jednom da je ne interesuje ni demokratija, ni Srbija!

“Koalicija oko Dragana Đilasa potvrdila je još jednom da je ne interesuje ni demokratija, ni Srbija, ni parlament, nego samo nasilje kao jedini način da ponovo dođu do vlasti. Svojim rušilačkim ponašanjem na sednici Narodne skupštine nisu ostavili nikakvu dilemu zašto su tu – da lažima i nasiljem probaju da uruše demokratiju u Srbiji i da tako konačno ostvare svoj san o svrgavanju predsednika Republike Aleksandra Vučića, najveće prepreke za njihov štetočinski plan.

Nažalost, za taj plan imaju podršku. Na sreću, nemaju je u Srbiji. Imaju podršku od onih izvan Srbije koji ne mogu da se pomire sa tim da je naša zemlja jaka, demokratska i stabilna. Da se u nju vraćaju mladi i stručni ljudi, jer su se uverili da je život ovde bolji nego tamo gde su otišli da ga traže.

Jadno je kada srpski političari, oni koji su ponovo pokušali da od parlamenta naprave poprište kafanske tuče, traže zaštitu u Nemačkoj, Austriji i među Albancima na Kosovu i Metohiji. A baš to su radili proteklih meseci, otkad su na izborima još jednom dobili jasan odgovor ogromne većine građana Srbije da ih ne žele na mestima na kojima se odlučuje o sudbini Srbije.

Imao sam tu veliku životnu čast da budem narodni poslanik i predsednik Narodne skupštine. Kažem – čast, zato što sam svaki dan koji sam proveo na tim visokim dužnostima, kao i tokom čitave svoje političke karijere, dobro znao kome sam odgovoran. Isključivo našem narodu i nikome izvan naše zemlje.

Ko to ne može da shvati, onda se ponaša kao Dragan Đilas, Marinika Tepić, Miroslav Aleksić i njihove kolege, koji idu na noge stranim političarima da ih mole da ih bez izbora i bez glasova instaliraju za upravnike Srbije. A kada vide da niko osim njihovo troje-četvoro “prijatelja” stranaca ne pravi problem oko izbora u Srbiji, onda se njihov bes seli u Narodnu skupštinu.

Jedno je kada su opozicione partije očajne što su loše prošle na izborima, a drugo je kad lažu da su pobedili i traže od poslanika-stranaca da im donesu pobedu na tanjiru. Ovo ima svoje ime i u narodnim pesmama, ali i u zakonu, kao jedno od najtežih ogrešenja o državu i narod.

Srbija, ovakva kakva je danas, a naročito Srbija budućnosti, smeta Đilasu i njegovima u Srbiji i inostranstvu. Smeta im zato što u takvoj Srbiji nema mesta za njihov nerad i kuknjavu. Oni znaju da nemaju šta da ponude u Srbiji u kojoj je na ceni znanje, vredan rad od jutra do mraka, poštovanje narodne volje i iznad svega ljubav prema svojoj zemlji.

Njihova želja je da se Srbija vrati u vreme kada su oni njome upravljali i kada su je doveli do prosjačkog štapa, sa vojskom bez plata i modernog oružja, kada su penzioneri bili na ivici gladi, a mladi bez budućnosti. To je Srbija čija je vlast zatvorila oči pred protivpravnim otcepljenjem Kosova i Metohije i, što je još gore, nemo posmatrala kako ono pokušava da dobije nove odlike međunarodno priznate države, dok se Srbi iseljavaju.

Baš takvu Srbiju žele njihovi prijatelji iz Prištine i iz inostranstva, jer su naučili da sa takvom Srbijom imaju posla dok su Đilas i njegovi bili na vlasti. Slaba, impotentna, nesposobna da se brani, to je Srbija koje se rado sećaju i pomažu koliko mogu da se ona vrati.

Ali nema povratka na takvu Srbiju. Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je odavno prešla tačku od koje nema povratka na staro. Nema povratka na otimanje Kosova i Metohije, zato što je Srbija stala u njegovu odbranu i u odbranu našeg naroda u Pokrajini. Samo ogromnom veštinom i upornošću predsednika Vučića pitanje Kosova i Metohije vraćeno je za pregovarački sto, a bilo je sklonjeno sa njega kao završena stvar. Niko u svetu više ne pomišlja da o Kosovu i Metohiji odlučuje bez Srbije, a do toga smo mogli da dođemo samo ogromnim naporom i uprkos svim pritiscima koji su danas veći nego ikad.

Da predsednik Vučić nije najveća brana nezavisnosti Kosova niko ga ne bi napadao, ni u svetu ni u Prištini, ni delovi opozicije. Da je sve lepo predao na tanjiru, kao njegovi prethodnici, ne bi imao ko šta da mu zameri, naprotiv. Tapšali bi ga po ramenu kao što su tetošili neke ranije predsednike, bio bi miljenik. Ali problem je što narod Srbije ne želi takvog lidera, nego baš ovakvog kakvog ima danas i zato mu daje poverenje kakvo do tada nije viđeno.

Politika predsednika Vučića je i brana nezaposlenosti, zatvorenim fabrikama i bežanju iz Srbije u potrazi za boljim životom. Pre njega, svaka kuća u Srbiji imala je po jednog nezaposlenog, a onda je zaposleno pola miliona naših sugrađana, a nezaposlenost je najniža u istoriji, ispod 10% i dalje opada. Strane kompanije se utrkuju da investiraju kod nas, da otvaraju nove poslove i radna mesta, zato što vide da se Srbija razvija neviđenim tempom i žele da budu deo tog napretka.

Dolaze i zbog stotina kilometara novih puteva, gasovoda, obnovljene železnice i brzog interneta, zbog svega što je u Srbiji izgrađeno u poslednjih desetak godina, zahvaljujući politici razvoja, a ne propadanja, politici bogate Srbije, a ne opljačkane Srbije koju su ostavili. Ceo svet će doći u Beograd i Srbiju na EXPO 2027, u zemlju koja će do tada još više biti izmenjena nabolje.

Ovo su preveliki koraci da bi Đilas i njegovi mogli da prate. Previše je Srbija odmakla od one koju su ostavili i za kojom čeznu, jer tada su bili na vlasti. I zato jedino što im preostaje je saplitanje, ogovaranje, tužakanje po evropskim adresama, što je posebno degutantno svakom časnom čoveku. Preostaje im i da prave lom u Narodnoj skupštini, baš kao što su to radili i u centru Beograda kada su čuli da su još jednom do nogu poraženi na izborima.

Nasilje koje žele da vrate u naš život neće proći, koliko god verovali da je to jedini način da se vrate na vlast. Srbija želi da nastavi da živi mirno, da vredno radi i da se razvija, i zna dobro ko to može da joj osigura. Kad predsednik Vučić kaže – Srbija na prvom mestu, od toga ne može biti čvršće i jasnije garancije da će tako i biti. To nisu samo reči, to je ogroman dosadašnji rad i vera u naše ljude i našu zemlju koji su je promenili iz temelja i vratili ponos što smo njen deo.“

Imao sam tu veliku životnu čast da budem narodni poslanik i predsednik Narodne skupštine. Kažem – čast, zato što sam svaki dan koji sam proveo na tim visokim dužnostima, kao i tokom čitave svoje političke karijere, dobro znao kome sam odgovoran. Isključivo našem narodu i nikome izvan naše zemlje.

Ko to ne može da shvati, onda se ponaša kao Dragan Đilas, Marinika Tepić, Miroslav Aleksić i njihove kolege, koji idu na noge stranim političarima da ih mole da ih bez izbora i bez glasova instaliraju za upravnike Srbije. A kada vide da niko osim njihovo troje-četvoro “prijatelja” stranaca ne pravi problem oko izbora u Srbiji, onda se njihov bes seli u Narodnu skupštinu.

Jedno je kada su opozicione partije očajne što su loše prošle na izborima, a drugo je kad lažu da su pobedili i traže od poslanika-stranaca da im donesu pobedu na tanjiru. Ovo ima svoje ime i u narodnim pesmama, ali i u zakonu, kao jedno od najtežih ogrešenja o državu i narod.

Srbija, ovakva kakva je danas, a naročito Srbija budućnosti, smeta Đilasu i njegovima u Srbiji i inostranstvu. Smeta im zato što u takvoj Srbiji nema mesta za njihov nerad i kuknjavu. Oni znaju da nemaju šta da ponude u Srbiji u kojoj je na ceni znanje, vredan rad od jutra do mraka, poštovanje narodne volje i iznad svega ljubav prema svojoj zemlji.

Njihova želja je da se Srbija vrati u vreme kada su oni njome upravljali i kada su je doveli do prosjačkog štapa, sa vojskom bez plata i modernog oružja, kada su penzioneri bili na ivici gladi, a mladi bez budućnosti. To je Srbija čija je vlast zatvorila oči pred protivpravnim otcepljenjem Kosova i Metohije i, što je još gore, nemo posmatrala kako ono pokušava da dobije nove odlike međunarodno priznate države, dok se Srbi iseljavaju.

Baš takvu Srbiju žele njihovi prijatelji iz Prištine i iz inostranstva, jer su naučili da sa takvom Srbijom imaju posla dok su Đilas i njegovi bili na vlasti. Slaba, impotentna, nesposobna da se brani, to je Srbija koje se rado sećaju i pomažu koliko mogu da se ona vrati.

Ali nema povratka na takvu Srbiju. Predvođena Aleksandrom Vučićem, Srbija je odavno prešla tačku od koje nema povratka na staro. Nema povratka na otimanje Kosova i Metohije, zato što je Srbija stala u njegovu odbranu i u odbranu našeg naroda u Pokrajini. Samo ogromnom veštinom i upornošću predsednika Vučića pitanje Kosova i Metohije vraćeno je za pregovarački sto, a bilo je sklonjeno sa njega kao završena stvar. Niko u svetu više ne pomišlja da o Kosovu i Metohiji odlučuje bez Srbije, a do toga smo mogli da dođemo samo ogromnim naporom i uprkos svim pritiscima koji su danas veći nego ikad.

Da predsednik Vučić nije najveća brana nezavisnosti Kosova niko ga ne bi napadao, ni u svetu ni u Prištini, ni delovi opozicije. Da je sve lepo predao na tanjiru, kao njegovi prethodnici, ne bi imao ko šta da mu zameri, naprotiv. Tapšali bi ga po ramenu kao što su tetošili neke ranije predsednike, bio bi miljenik. Ali problem je što narod Srbije ne želi takvog lidera, nego baš ovakvog kakvog ima danas i zato mu daje poverenje kakvo do tada nije viđeno.

Politika predsednika Vučića je i brana nezaposlenosti, zatvorenim fabrikama i bežanju iz Srbije u potrazi za boljim životom. Pre njega, svaka kuća u Srbiji imala je po jednog nezaposlenog, a onda je zaposleno pola miliona naših sugrađana, a nezaposlenost je najniža u istoriji, ispod 10% i dalje opada. Strane kompanije se utrkuju da investiraju kod nas, da otvaraju nove poslove i radna mesta, zato što vide da se Srbija razvija neviđenim tempom i žele da budu deo tog napretka.

Dolaze i zbog stotina kilometara novih puteva, gasovoda, obnovljene železnice i brzog interneta, zbog svega što je u Srbiji izgrađeno u poslednjih desetak godina, zahvaljujući politici razvoja, a ne propadanja, politici bogate Srbije, a ne opljačkane Srbije koju su ostavili. Ceo svet će doći u Beograd i Srbiju na EXPO 2027, u zemlju koja će do tada još više biti izmenjena nabolje.

Ovo su preveliki koraci da bi Đilas i njegovi mogli da prate. Previše je Srbija odmakla od one koju su ostavili i za kojom čeznu, jer tada su bili na vlasti. I zato jedino što im preostaje je saplitanje, ogovaranje, tužakanje po evropskim adresama, što je posebno degutantno svakom časnom čoveku. Preostaje im i da prave lom u Narodnoj skupštini, baš kao što su to radili i u centru Beograda kada su čuli da su još jednom do nogu poraženi na izborima.

Nasilje koje žele da vrate u naš život neće proći, koliko god verovali da je to jedini način da se vrate na vlast. Srbija želi da nastavi da živi mirno, da vredno radi i da se razvija, i zna dobro ko to može da joj osigura. Kad predsednik Vučić kaže – Srbija na prvom mestu, od toga ne može biti čvršće i jasnije garancije da će tako i biti. To nisu samo reči, to je ogroman dosadašnji rad i vera u naše ljude i našu zemlju koji su je promenili iz temelja i vratili ponos što smo njen deo.“