Inicijativa predsednika Vučića da se pokrene široki društveni dijalog za rešavanje najtežeg srpskog pitanja, kosovskog, predstavlja hrabar korak, pokušaj da unutrašnjim dijalogom Srbija dođe do istorijskog dogovora, pre svega sama sa sobom, pa tek onda sa drugima i tako konačno krene napred u susret događajima, a ne da je kao do sada, oni zatiču i prestižu.

Takav potez, u zemlji gde se državnicima koji su ispred vremena i iznad sebičnih interesa političke čaršije skidaju glave ili Radovanjskom lugu ili Košutnajku ili u dvorištu vlade, jeste hrabar.

U zemlji gde je patriotizam i nacionalni interes, kafanska disciplina a ne odgovorno državničko ponašanje, inicijativa predsednika Vučića je istorijski iskorak. Nažalost ujedno je i prilika, da svaki politički protivnik i pristalica teorije zavere iskaže svoju frustraciju i ušićari neki politički poen lepeći kojekakve etikete predsedniku Vučiću.

Među prvim dušebrižnicima koji su se oglasili je Slobodan Samardžić bivši ministar za KiM i glavni Koštuničin pregovarač za Kosovo tvrdeći da je priznavanje nezavisnosti Kosova osnovni uslov za političku podršku zemalja Zapada Aleksandru Vučiću i da je to razlog zbog kojeg predsednik Srbije "očigledno žuri" da reši to pitanje. Reče Samardžić i osta živ.

Kome je važnije da se reši pitanje Kosova, nama ili Zapadu? Biće Srbiji jer u njoj živimo mi građani Srbije, a ne zapad i njegovi stanovnici.

Bivši Kostuničin pregovarač za Kim Samardžić bi trebalo da ćuti kao zaliven jer je rešavao kosovsko pitanje poput noja. Držao je glavu u pesku a istovremno na zadnjicu iz sve snage svirao kvazi patriotske pesme. Tvrdio je da će pregovori sa kosovskim albancima trajati decenijima, stotinama godina, a kad su se ubrzo završili sa Ahtisarijevim planom, glava je mu je bila i dalje u pesku.

Zaboravio je Samardžić da je za vreme njegovog ministrovanja Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, a da je odgovor DSS-ove vlade bio miting ispred hrama Svetog Save u Beogradu i paljenje sveća ali i zapadnih ambasada.

Taj neronovski odgovor ipak nije primorao Prištinu i Zapad da odustanu od kosovske nezavisnosti, a ni Moskvu nije oduševio, a Srbiji šta je doneo znamo.

Samardžić je potom pokušao da vadi fleke, aktivnim učešćem u američkim izborima, genijalnom kampanjom kačenja bilborda po Beogradu umesto po Vašingtonu sa natpisom: Barače Obama budi uvek sa nama. Rezultat tog poltronskog šlihtanja znamo, državne pare potrošene a Obama ne beše sa nama.

Što je sitaucija na Kosovu po Srbe i Srbiju bila teža Samardžiću je glava dublje bila u pesku. Povremeno je vadio glavu kako bi iz držvane kase finansirao na severu Kosova sa po 50.000 evra izgradnju nadstrešnice na četiri stuba. Verovatno za putnike namernike.

A takvih kvazi patriotskih projekata, na koje su neštedemice i bez kontrole rasipane pare, bilo je sijaset u vreme Smardžićevog ministrovanja. I tu dolazimo do suštine zašto se Samardžić i njegova družina sa desnice, zalažu da Kosovo ostane zamrznuti konflikt, od koga će jedinu štetu trpeti Srbija i Beograd.

Za njih je patriotizam popmezna retorika ali savršena maska za razne marifetluke i profit koji omogućava zamrznuti sukob. Zna Samrdžić, da postizanje rešenja sužava manevarski prostor za zloupotrebe i manipulacije. Otkad je rešavanje vekovnog kosovskog problema veći interes nekom drugom, zapadu, kinezima ili Rusiji nego nama.

Zna Samardžić da sa dijalogom i rešavnjem istorijskog konflikta lov u mutnom prestaje.

Zato se ovih dana udružuju razni lovci u mutnom, protiv predsednika Vučića, jer ih njegova državnička politika tera na čistac, a tu im znaju nema opstanka. Ako nije tako, zašto se Smardžić plaši dijaloga, debate, razmena mišljenja, bio je pregovarač bar bi on trebalo da zna šta je nacionalni interes I istorijski kompromis.

Sutra je 200 godina od ubistva Karođorđa koje, je raspolutilo Srbiju do dana danšnjeg.

Profesore Smardžiću znate li odgovor, zašto je u našoj političkoj istoriji lakše nekom skinuti glavu zbog ideje ili baciti ljagu, nego sesti za sto i iskreno razgovarati.

Znate, lagodnije je optuživati predsednika Vučića iz udobne fotelje, nego podeliti odgovornost za sudbinu zemlje i nacije.

Priznaćete vi pripadate političkoj opciji koja gura problem pod tepih praveći se da oni nepostoje, a predsednik Vučić nastoji da nagomilane probleme resava, jedan po jedan, sam ili uz pomoć drugih. Ruka je pružena.