Zašto sam zamolio Srbe i druge građane Srbije za razgovor o Kosovu i Metohiji? Zašto ga smatram odlučujućim za budućnost naše zemlje i naroda? Zašto tu temu uopšte otvaramo, ako smo, već svi naučili da ćutimo i budemo protiv, protiv svega, jer bilo kakvo rešenje problema značilo bi razbijanje kosovskog krčaga o glavu svakog političara koji bi se usudio da ga potraži, dok bi se, sa druge strane, svi pravili da su ljudi koji znaju o Kosovu mnogo više nego sto stvarno znaju, te da su imali mnogo bolja rešenja, ali ih tobože niko nije pitao.

Zato, važno, ili važnije nego ikada, jeste da se pogledamo u ogledalo, hrabro, jasno vidimo sve ožiljke, rane i nedostatke na sopstvenom licu, ali i pokušamo da zalečimo ono što je moguće, u očaju neodustajući od sebe zbog problema sa kojim se suočavamo.

Vreme je, da kao narod, prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo, ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da ce nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.

Kada su Šimona Peresa, čoveka sa kojim sam imao čast više puta da razgovaram, svojevremeno pitali zašto toliko insistira na pregovorima sa Palestincima, on je rekao:

"Zato što će to otvoriti luke mira na celom Mediteranu. I zato što je dužnost lidera da teži toj vrsti slobode, one koju daje mir, i da joj teži neprestano, čak i kada je suočen sa neprijateljstvom, sumnjom i razočaranjem. A samo zamislite šta bi moglo da bude, ako to ne radi".

I danas, kada treba da odgovorim na pitanje o potrebi, podjednakoj, za dijalogom sa Prištinom, i za unutrašnjim, srpskim dijalogom o Kosovu, upravo završetak ovog citata sadrži ono što je suština cele priče, "A samo zamislite šta bi moglo da bude". Ako odjednom svi zaćutimo. Ako prestanemo da razgovaramo.

Ja, posle toliko godina bavljenja politikom na ovim prostorima, taj odgovor vrlo dobro znam.

Još od 1878., od stvaranja takozvane Prizrenske lige, mi Srbi nismo želeli da budemo dovoljno odgovorni da razumemo i snagu i želje Albanaca, a albanskom greškom, velikom, i hvala im na tome, smatram nerazumevanje srpskih državnih i nacionalnih interesa i njihovo potcenjivanje, ili još gore, pokušaj da se oni stave pod tepih zato što neko misli da je uz podršku dela velikih sila to moguće.

Srbija nije za potcenjivanje

Nije Srbija za potcenjivanje, uprkos činjenici da Albanci u sprovođenju svojih nacionalnih ideja imaju značajnu podršku većine zapadnih zemalja. Nije današnja Srbija kužna kao što je bila, nije Srbija slaba kao što je bila 1999., 2004. i 2008.god, ali nije Srbija, niti sme da bude bahata i arogantna, kao što je neretko bila.

Ćutanje znači da nas odgovori, ni na šta, više ne interesuju. Ćutanje znači da nemamo šta više da tražimo. Da smo prestali da se nadamo. Da smo spremni za poslednju opciju. Za sukob.

I naš unutrašnji, i onaj sa svima oko nas.

Ćutanje je odlika onih koji misle da su samo, i isključivo, oni u pravu. Onih koji nikoga ne žele da čuju. Koji su ubeđeni da su najpametniji, da nemaju više šta da nauče, da su superiorni u odnosu na sve ostale i da nemaju više o čemu da pričaju, sa bilo kim.

To je modus operandi tiranija, uvek spremnih na prolivanje tuđe krvi.

Nikada neću pristati na ćutanje

Na kraju, ćutanje je kraj. Posle njega više niko ne govori, ništa, i jedini zvuk je dugačak, neravnomeran, vrisak.

Ne mogu sebe da vidim u tom poslu, ćutanja, niti u takvoj, nemoj Srbiji. Ako se to desi, neće biti promašena samo politika koju vodim, nego i čitav moj život, i životi svih nas.

I to je nešto na šta nikada neću da pristanem, bez obzira na sve koji misle da sam previše glasan, da suviše pitanja postavljam, da pričam više nego što bi trebalo.

A zamislite šta bi moglo da bude, da je drugačije? Da sam jedan od onih koji ćute i ljude povedu u sukob, rat, da bi ih malo, ćutke, naučili geografiji sopstvene zemlje? Ili, da sam jedan od onih koji bi zbog tapšanja po ramenu i šećerne table dobijene u nekoj od zapadnih ambasada, pristao da isporučim sva srpska ognjišta i tako postanem, kako kažu, veliki reformator.

Rešenje nije u odricanju od nacionalnih i državnih interesa

Upravo zato, rešenje ne leži sa jedne strane u našim mitovima i sukobima, ali sa druge strane, ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.

Cinizam te rečenice Embrouza Birsa, da je rat način da ljudi nauče geografiju, jeste osnovna odlika svih težnji dela onih koji su protiv razgovora i dijaloga.

Oni, kao i ovi drugi koji bi se odrekli svega, ne znaju gde je Kosovo, nisu tamo bili, neće nikada tamo ni otići, još manje živeti, ne razlikuju Parteš od Pasjana, Srbicu od Štrpca, Peć od šporeta, ali bi rado sve druge poslali na Kosovo, da ih nauče krvavoj geografiji sopstvene zemlje, ili da se odreknu nečega što ne znaju ni šta je.

S druge strane, protivnici dijaloga o Kosovu, sa Prištinom, su i oni kojima je svaki gubitak – pobeda, i koji se tudjoj nesreći raduju kao svom uspehu, pošto za drugi uspeh i ne znaju.

Njihov razlog za ovu vrstu nečinjenja, koja jeste svojevrsni istorijski zločin, obzirom na težinu pitanja koje ište odgovor, leži u pukoj nadi da će neko, nekome, na kraju "dati Kosovo" i za to, na njihovu radost, snositi posledice.

Sa stanovišta plitke dnevne politike, to možda mogu i da razumem, sa stanovišta istorije, ni opravdanja ni razumevanja nema.

Zato što je to najteže naše pitanje, u osnovi baš to – naše, i zato što je potrebno, kao nikada do sada, da svi, zajedno, pronađemo odgovor. I to onaj koji će biti trajan, koji će isključiti sukob kao opciju, i koji će svima na ovim prostorima doneti korist.

Želeo bih, kao predsednik Republike, da pokušamo da rešimo naše sukobe, jednom za svagda, ako je moguće, a ako ne, onda ništa. Bio bi to samo jedan od naših brojnih neuspeha, zajedničkih, srpskih i albanskih.

Za pronalaženje rešenja potrebna promena kolektivne svesti

Pronalaženje rešenja zahteva glavu vruću od stalnog razmišljanja, srce koje je hladno na preterane emocije, i ruke uprljane kompromisima. I nase i albanske.

Zahteva, ponovo, po receptu Šimona Peresa, da mi, kojima istorija nije do sada dala ništa osim krvi i ratova, konačno uposlimo svoj najveći resurs, svoju glavu, i nađemo rešenje.

Zahteva rad, svih, jasnu svest o tome da je to što radimo, dugačak, zamršen i često bolan proces, ali, najpre, onu vrstu promene u našoj, kolektivnoj svesti, koja je često, svaki dogovor doživljavala kao poraz.

To jednostavno, nije tačno. Nismo mi ništa tako veliko dobili u ratovima, što smo gubili u miru. Zato što smo, sve što smo dobili, i izgubili, ratujući, platili najtežom mogućom cenom, onom koja ne može da se nadoknadi. Našim životima, i životima naše dece.

I to mora da prestane. Vreme je da Srbija radi, razmišlja, i dobija, pobeđuje, bez sukoba.

I ja sam ubeđen da smo, već danas, u stanju da to uradimo.

Uostalom, zamislite šta bi moglo da bude. I nemojte, o tome, da ćutite.

Srbija ima petlju da živi i da se bori za budućnost

Svi putevi političke saradnje i ekonomskog napretka bili bi otvoreni za Srbiju. Vrata Evropske unije, takođe. U protivnom, čuvacemo konflikt čiji smisao ne razumemo, junačićemo se do prve bitke, i jedni i drugi, bez razlike. A, posledice? Koga briga za posledice, jer o tome će ionako da brinu neki drugi u budućnosti.

Na kraju, i zbog junaka do prve bitke, ali i zbog darežljivih i širokogrudih Srba koji drugome olako daju ono što Srbima pripada, smatram da je Srbiji potreban ozbiljan i odgovoran pristup, hrabar i realan, sa pogledom u budućnost, a ne u položaj donjeg dela sopstvenih leđa posle nekih narednih izbora.

Srbija ima petlju da živi i da se bori za budućnost. Srbija danas je uvažena svuda u svetu, Srbija je pre tri godine bila pred bankrotstvom, a danas ima suficit u budžetu, rast ekonomije značajno veći od evropskog proseka i Srbija je pokazala da ume da pobeđuje. I to ne samo u košarci i vaterpolu, već i u ekonomiji i politici. Da bi naš napredak bio stalan i održiv, moramo, ako ništa drugo, bar da pokušamo da razrešimo kosovski (Gordijev) čvor, a ne da se krijemo i najteži teret ostavimo našoj deci. Živeti, znači ljubiti zemlju po kojoj koračaju deca, a ne samo, hvaliti se pobedama svojih dedova.