Osim S-300, još ranije je su se Vučić i Putin dogovorili oko potivvazdušnog sistema BUK M1. Ugovor sa Moskvom predviđa i nabavku oklopnih vozila.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao je uoči sastanka sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Moskvi da česti susreti sa ruskim zvaničnicima pokazuju da Srbija i Rusija imaju dobre odnose i da se oni unapređuju.

-Trudimo se da pronađemo nove modele za uspostavljanje viših oblika saradnje sa Rusijom – rekao je Vučić pre odlaska u Moskvu.

Vučić je dodao da će posle sastanka sa Putinom biti jasnije kada će "migovi" i oklopna vozila iz Rusije doći u Srbiju. On je objasnio da to zavisi od toga da li će Putin potpisati ukaz o vojno-tehničkoj saradnji, koji je, kako je ocenio, za Srbiju povoljnija varijanta nego ukaz o poklonu.

-To je važno ne zato što mislimo da sa bilo kim ratujemo, da bilo koga napadamo, već zato što moramo da zaštitimo svoje nebo, da sačuvamo svoju teritoriju, da narod ne mora da brine - rekao je Vučić.

Vučić je dodao da nije slučajno izgovarao da se više neće ponavljati ni "Bljesak", ni "Oluja", ali ni ono što se Srbiji događalo 1999. godine.

-To su stvari koje se kod nas više neće dešavati. Niko neće moći nekažnjeno da napada ni našu zemlju, ni naš narod", rekao je Vučić.

S-300 predstavlja jedan od najpoznatijih i borbeno najmoćnijih raketnih sistema PVO svih vremena u svetu. Razvoj raketnog sistema S-300 kretao se u dva pravca. Familija S-300P (NATO oznaka SA-10A ‘’Grumble’’) predstavlja raketni sistem velikog dometa koji je namenjen za PVO dok se sistem S-300V (NATO oznaka SA-12 ‘’Gladiator/Giant’’), razvijen je u drugom konstrukcionom birou, koristi u Kopnenoj vojsci i dosta se razlikuje od S-300P. Početak razvoja sistema sa oznakom S-300P je započeo još 1967. da bi 1975. krenula serijska proizvodnja a finalna ispitivanja završena su 1978.

Prvi puk opremljen sistemom S-300PT stupio je na borbeno dežurstvo 1979. Potom se 1982. godine pojavio samohodni S-300PS a godinu dana kasnije S-300PM. Za izvoz se 1989. pojavio S-300PMU, zatim 1993. S-300PMU-1 (NATO oznaka SA-20A ‘’Gargoyle’’) dok je 1997. prikazana i konačna izvozna verzija S-300PMU-2 ‘’Favorit’’ (SA-20B). Iz familije S-300P izveden je i aktuelni model S-400 ‘’Trijumf’’ (NATO oznaka SA-21 ‘’Growler’’).

Kada je u pitanju PVO Kopnene vojske razvijen je S-300V koji se pojavio 1983. namenjen je za odbranu i od balističkih raketa a daljim usavršavanjem nastali su S-300V1/V2, S-300VM ‘’Antej-2500’’ (SA-23) i S-300V4. Proizvedena je i mornarička varijanta S-300F “Fort“ (NATO oznaka SA-N-6 “Grumble“) koja je uvedena u upotrebu 1984. a razvijena je od sistema S-300P. A modernizovani S-300FM (NATO oznaka SA-N-20) je operativan od 1990. Izvozna oznaka S-300F/FM je Rif/Rif-M a verziju FM je 2002. nabavila NR Kina.

Cena ovog sistema zavisi i od međudržavnih odnosa Rusije sa državom koja je zainteresovana da ga kupi. Poslednja objavljena cena je bila za Iran koji je komplet koji obuhvata komandni punkt zajedno sa dva diviziona sa četiri baterije platio oko milijardu dolara. Naravno, cena zavisi između ostalog i od broja i tipova raketa, obuke, logistike i drugih pratećih elemenata.

Kada je u pitanju S-300, odbrambeno gledano ni jedna zemlja koja ga poseduje do sada nije bila napadnuta, što govori i o njegovoj odvraćajućoj ulozi.

S-300 Favorit proizvodi ruski koncern Almaz-Antej, a koji se bazira na početnom modelu S-300P. Sistem S-300 je osmišljen radi zaštite od avionskih i krstarećih. Naknadne varijante osposobljene su za presretanje balističkih raketa, tj. postale su protiv balističke rakete.

Sistem je potpuno automatizovan, iako je ručno osmatranje i upravljanje moguće. Lansirna vozila mogu biti blizu centralnog komandnog mesta ili na razdaljini do 40 km. Svaki radar omogućava obeležavanje (pronalaženje) ciljeva koje prenosi centralnom komandnom mestu. Komandni mesto (vozilo) upoređuje podatke dobijene od radara koji hvataju cilj do daljine od 80 km, uz otkrivanje (filtriranje) lažnih meta, što je vrlo težak zadatak na tako velikim udaljenostima. Centralno komandno vozilo sadrži oba moda, kako za aktivno tako i za pasivno otkrivanje ciljeva.

Maksimalni domet raketnog sistema S-300, zavisno od modela je od 40—200, odnosno 300 kilometara, po aerodinamičnim ciljevima i od 5—40 kilometara kada su u pitanjzu balistički sistemi.

Kada je u pitanju avion MIG 29, on predstavlja jedan od najboljih borbenih aviona na svetu. Zamišljen je kao naslednik lovaca MIG 21 i MIG 23. Od 1983. nalazi se u službenoj upotrebi, a sa određenim modifikacijama je ravnopravan takmac najmodernijim avionima današnjice.

Konstruisan je pre svega za suprotstavljanje američkim i evropskim borbenim avionima F-16, F-15, „tornado“ i „miraž 2000“, koji čine okosnicu kako oružanih snaga članica NATO-a, tako i njihovih saveznika širom sveta.

Ima maksimalnu brzinu 2,35 puta veću od zvuka, top kalibra 30 milimetara sa 150 granata i devet podvesnih tačaka za smeštaj ubojitih sredstava i goriva.

Njegove prednosti u odnosu na druge borbene avione treće i četvrte generacije su fleksibilnost, kako u pogledu konstruktorskih izmena, tako i u pogledu letenja, operativnost u teškim vremenskim uslovima, jednostavnost upotrebe, i povoljna cena samog aviona i dodatnih intervencija na njemu.

Protivvazdušni sistem „BUK M1“ namenjen za odbranu jedinica veličine korpusa od napada iz vazdušnog prostora.

Osnovna varijanta je sposobna za dejstvo protiv aviona i helikoptera na svim visinama, a na zahtev naručioca sistem se može osposobiti i za efikasno dejstvo protiv krstarećih raketa i ciljeva koji primenjuju intenzivno elektronsko ometanje.

Sistem se sastoji iz pet vozila, čiji je radijus kretanja 500 kilometara, a može da prati ciljeve u prečniku od 100 kilometara. Na lanserima ima četiri rakete, a pratećem vozilu još osam raketa koje mogu veoma precizno da presretnu avione, ali i krstareće rakete. Verovatnoća uništenja cilja je 70 do 95 odsto.

Drecun: Za Srbiju je važna modernizacija vojske!

Predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju Milovan Drecun kaže za Pink da Srbija sa Rusijom već nekoliko godina u kontinuitetu izgrađuje veoma napredno strateško-bilateralno partnerstvo koje, kako kaže, ide u više pravaca.

- Prvo je tu politička saradnja koja je zadovoljavajuća, jer dobijamo snažnu podršku Rusije. Zatim, imamo ekonosmku saradnju koja nije ispunila ceo potencijal. Nismo iskoristili da se značajnije pozicioniramo, a za to vereme u Srbiji ima jako malo ruskih investitora – objasnio je on.

Drecun ističe i da je “za svaku reformu potpuno normalna i očekivana modernizacija vojske”.

- Mi moramo da imamo kapacitet da se sami branimo, ali i da se predstavljamo svetu. Sada treba da gradimo jedan autonoman sistem protivvazdušne odbrane. Važna je borbena avijacija, protivvazdušni sistemi i buk na aerodromu – smatra Drecun dodajući da je jako važno i raditi na sistemima za zaštitu opreme, jer je, kako kaže, važno pre svega identifikovati pretnju pa tek onda delovati.

Drecun je takođe dodao i da jačanje vojnog sistema direktno utiče i na jačanje ekonomije zemlje.

- Mi se trudimo da dobijemo proizvod naše namenske industrije. Paralelno sa modernizacijom pokrećemo i našu, namensku industrije. Cilj je da se jednog dana pojavimo na tržištu i da na ekonomski razvoj države vuče i vojni razvoj – smatra on.