Skratili moj odgovor, na jedan njihov tekstić,objavili ga, znači, osakaćenog, a onda su morali, pod pritiskom Kodeksa i Saveta, da objave sve, u celini i celosti, i još, uz to, i odluku Saveta za štampu.

I bio bih ja time sasvim zadovoljan, da drugovi iz Danasa nisu imali potrebu da, objavljući i odluku Saveta, i moj odgovor, još jednom napomenu da se sa tim ne slažu, da su bili u pravu kada su odlučili da moje pisanije skrate, i da sada to rade tek zato što su fini pa hajde i odluke da poštuju, bez obzira na to koliko one pogrešne bile.

Lepo je to rekao Embrouz Birs, u “Đavolovom rečniku”, pod odrednicom “Idiot”:

“Idiot uvek ima poslednju reč; protiv njegovih odluka nema žalbe. On određuje modu mišljenja i ukusa, diktira slobodu govora, i određuje granice ponašanja”.

Tako nekako, zar ne.

Možeš, prema tome, da budeš, opet po Birsu,harangutan – da pokreneš harangu – da lažeš, da stojiš sa strane i pljuješ ko god da prođe, da pravišnovine sa tezom, da deliš ljude na naše i njihove, da kukaš kako si ugrožen dok ugrožavaš, da glupo spinuješ uređujući odgovore, da ne obaveštavašnikoga ništa, nego samo da ubeđuješ, da patiš oddeluzija da si ti nekakva grana vlasti i glavni kontrolor svega i svakoga, i da te pri tom zabole zato što je osnovna uloga novinarstava – puko obaveštavanje javnosti, o svemu, da svoj interes i interes onih za koje radiš proglasiš za javni, da seprodaješ za siću, a sve si kao slobodan, da vodiš kampanju za političare sve izigravajući tobože nezavisnost, da budeš sitni trošak političara i tajkuna koji te koriste, jer znaju da bez njih ne bipreživeo svoj sitni tiraž, da širiš mržnju prema svakom drugčijem mišljenju, da odjebeš pravila profesije, drugu stranu, proveravanje izvora,standarde, pa čak i sam jezik, dajući prostora onima kojima su i vokabular i sintagma i misao u bolesnim crevima, da vređaš, psuješ, da štampašviše istih komentara, svaki dan, sa istom tezom,nego vesti, da izmišljaš, da reklamiraš onu politiku koja je mrzela i javnost i medije, da, samim tim, zaboravljaš, da budeš nizak i pokvaren, da denunciraš, da ogovoraš...sve to, dakle možeš, ali da priznaš da si pogrešio, e to ti je već izuzetno teško.

Zato što si, palanka. To je tvoja sudbina, što bi rekao Konstantinović. Uvek da imaš nekog gospodara, i da uvek sve teraš da misle isto, onako kako su i tebe naterali.

Jadno je to, ali plašim se da ja tu ne mogu da pomognem.

Nego ću samo biti srećan što ste i u Svetu za štampu ostali manjina, i pustiću da vas posavetuje neko drugi:

“Recite mi, molim vas, može li čovek voleti drugog, ako mrzi sebe samog? Zar se može slagati sa nekim onaj ko se sa sobom ne slaže? Može li kome pružiti uživanje onaj ko je samom sebi težak i dosadan?”

Pronađite odakle sam ovo prepisao, pošto ste me već optužili za prepisivanje. I razmislite.

Ili ostanite bedni. I dosadni. Harangutani.