Gde god da se okrenem - žrtva, uglavnom novinarska.

Olja Bećković, pri tom, bar pet godina uspeva da bude žrtva, svakog dana, a kako, ne znaju ni Bog, ni Matija.

Previše je mašte za to potrebno, ne može da se opiše ni zvečećim stihovima, ni Knjigom postanja, ni biografijom Demi Mur, a ni Kopernikom, koji je pogrešno bio ubeđen da se svet vrti oko sunca, a ne oko Olje Bećković, žrtve nad žrtvama.

Otvorim Blic, ona žrtva. NIN - opet ona žrtva. Vreme - ne da je žrtva nego, baš zbog toga, nama nikada nije bilo gore. Upalim tv, eto je ona, žrtva, plaši se emisiju da vodi, plaši se za goste, za gledaoce, vaseljenu, brazilske šume, i, posebno, za koale.

Uspela je i Bujketova žrtva da bude, što je manje izvesno nego da te ubije Dalaj Lama lično, ili da te napastvuju Jehovini svedoci, kad ti pozvone na vrata.

Pa onda, odmah posle nje, nesrećne i izgažene, gomila novinarskih žrtava, sve ih prozivaju na twitteru, mrko ih gledaju, moraju Nemačku da obaveste, poput Georgieva, užasnutog činjenicom da na tw ima onih koji pljuju i psuju, pazi sad, njega, a ne isključivo Vučića, Vesića i Olju Zekić, i da mu je Informer objavio sliku.

I stvarno, biti novinar - žrtva, ovde je postalo moda, ne možeš poslom da se baviš, a da nisi ugrožen, baš kao što u Americi ne možeš da budeš glumica, a da nisi silovana. Što više puta, to bolje.

Sada samo čekam da vidim ko je, od bratije, bio seksualno uznemiravan, kad je bio mali. Taj će i Olju Bećković da zezne.

Stvarno, dokle sve to?

I treba li ja, ovako mator, da podsećam bivše kolege na par stvari?

Prvo, kada kreneš da se baviš ne novinarstvom nego borbom protiv neke vlasti (što je legitimno, i ja sam to radio), onda, valjda znaš da postoji cena za to, i što se onda baviš tim poslom, ako nisi spreman da je platiš.

Idi u zadružne babe, pa tamo kukaj i cvili.

Slobu kada smo rušili svi smo bili spremni da poginemo za to, ništa manje nego što je on bio spreman da nas pobije.

I niko nije kukao, niti javno plakao nad svojom sudbinom.

A danas, kada fakat nema tog sistemskog, državnog terora, pogledaju ga na ulici, tvitnu mu nešto, a on konferenciju za štampu, i u pet novina cvili kako je u silnoj opasnosti.

Holokaust novinarski nastao, eto baš u Vučićevo vreme.

Drugo, jednom smo pokojni Nebojša Spaić i ja, u kafani, kako i dolikuje, pričali dogodovštine sa ratišta sa kojih smo izveštavali. I priča Spaja kako su ga vodili na streljanje, a ja nešto drugo, sada nebitno.

Bitno je da tada, ni on, ni Juca Mojsilović, Joca Kovačić, Miloš Cvetković, Joca Dulović, Miša Vasić, ni ja, ni gomila drugih, nismo, nikada, izveštavali o onome što nam se događalo, pa ni Spaja o svom streljanju.

Jok, nego smo slali izveštaje o onome što se tamo dešavalo, jer nam je posao bio ne da budemo vest, nego da javljamo vesti o drugima. Izuzetak je bio ako pogineš, samo tada si vest, par redova, bez patetike.

Zato što ti je to posao, dužnost, poziv, i zato što si sam izabrao da to radiš i da budeš tamo gde je opasno. Da pišeš o drugima, a ne o sebi.

Za razliku od ovih danas koji, sve što rade, pokušavaju sami da budu vest, pa još i ugrožena.

I objave onda više tvitova o sebi, nego vesti, i više intervjua, o svojoj muci, nego izveštaja i članaka. Reklamiraju se, bave samopromocijom, i to sve kroz grozote koje proživljavaju pod ovim, nikada gorim, Vučić - Vajnstin režimom.

I treće, i poslednje, da li ste vi, nesrećnici, čuli za ono - jebeš novinara koji nije ugrožen.

Da bi otišli na najgora mesta, videli ono što drugi nisu, i, naravno, da bi bili u opasnosti.

Posle o tome mogu da pričaju u kafanama, u knjigama, a ne na tviteru i u emisijama, o jadnom sebi.

Zato što, ako hoćeš da budeš novinar, onda, dragi moj, i treba da budeš ugrožen, to je suština toga što radiš, u tome je lepota, i time su se ljudi nekada ponosili.

Kako ćeš sutra da kažeš da si bio novinar? Neugrožen?

To je kao da hoćeš da budeš rudar, a da ne odeš pod zemlju, jer je opasno.

Mornar koji neće na brod, zbog bure.

Kosmonaut, a ne sme u svemir, ne mož’ tamo da se diše.

Razumete, žrtve nebrojane? Niste vi za ovaj posao, da vam jasno, ovako mator, kažem.

Za koji qurac ga radite?

Da bi plakali nad svojom jadnom i bednom sudbinom, koja nije čak ni ostvarena?

Manite se.

Previše ste meki, krhki, nežni, nemate kohonjes, stalo vam je do komfora, udobnosti, niste spremni ništa da rizikujete, važna vam je platica, tezgica, pa bi i Vučića da rušite uz dobro osiguranje, ono koje vam pruža pozicija žrtve unapred, žrtve koja bi to mogla da bude, samo ako on ne bude dobro pazio na vas, da vam se ništa ne desi, pogotovi na tviteru.

E, moji junaci. Nećete se vi od tog posla leba najesti. Niti ćete da srušite Vučića. A i ja vam neću verovati da ste žrtve, pa sve još pet godina da ih izigravate.

Ništa.

Osim ako ne probate sa silovanjem. U mladim danima, najbolje u obdaništu još.